Када су британски публицисти и новинари Симон Дунстан и Џерард Вилијамс избацили интригантну тезу изнесену у књизи „Сиви вук“, нису могли ни сањати колико ће прича узети маха.
Иако се на прву лопту чини да је у игри само још једна теорија завере, поједине ствари показују како иза приче стоје озбиљни историчари, новинари и велики контингент различите документације. А једну од кључних улога у овој алтернативној слици историје одиграли су Хрвати.
Кључни момент свакако је 30. април 1945. и фамозни берлински бункер. Пронађена фирерова лобања у Москви касније је доказано припадала жени која није Ева Браун, а материјалних доказа и очевидаца њихове смрти заправо ни нема.
То је врло скоро подстакло бројне теорије и могућности које су додатно загрејали Стаљин на Потсдамској конференцији и Ајк Ајзенхауер крајем године. Репортер ББЦ Томас Кадет тврди да је чуо како су лешеви заправо двојници, и то од совјетских војника и медицинских службеника с којима је приступио бункеру.
Касније је пилот Петер Баумгарт за Ројтерс и АП из варшавског затвора 1947. апеловао да је лично одвезао Хитлера, Браун и шурјака Фегелина из Берлина до Данске. Службени историјски извештаји игнорисали су овај интервју и ‘теорије завере’ савезничких лидера па је прича мало помало отишла у заборав.
И онда након толико година разна сведочанства излазе на видјело.
„Актион Адлерфлуг“ или „Орлов лет“ операција је коју је покренуо Мартин Борман, тродневни наследник Хитлера на челу нацистичке Немачке.
Стратегија се првенствено односила на трансфер вредности из Трећег Рајха у Јужну Америку, а на њу се надовезивала „Ватрена земља“ у којој је у Патагонији градио последње уточиште у случају губитка рата. Иако нема експлицитних доказа о операцији, Аргентина никада није доказала порекло повећаних резерви злата које су у само пет ратних година четвероструко порасле.
Иналко је изграђен као рисорт који је требало да уприличи баварски Бергоф, а смештен је у близини границе с Чилеом у покрајини Рио Негро.
Подручје се годинама називало „Долином Адолфа Хитлера“, чији су пејсаж красила самоодржива питорескна насеља звана Дојчланд, Хејмат и Ватерланд.
Ништа неуобичајено за то поднебље, рекли би многи. Све док се није појавио становити Хернан Анцин, столар који је радио код човека под именом Пабло Арањос. Данас познатом као једном од најупечатљивијих псеудонима поглавника Анте Павелића.
И одлучио је јавно да проговори.
“Било је то чини ми се 1953. Тада се Хитлер појавио код Павелића. Био је са супругом, у пратњи три телохранитеља. Готово да су га носили, пошто је имао проблема са ходањем. Изгледао је готово исто – блед, кратке косе шишане у војном маниру, без бркова… Звали су ме да седнем, а Павелићева супруга понудила ме је кафом. И они су је испијали уз расхлађено пиће. У том тренутку Павелић Хитлеру наводи како сам управо ја столар који је заслужан за све што види у овој грађевини. Хитлер ми се у том тренутку наклонио, као да ме поздравља. Био сам му у непосредној близини, с њим пио кафу, уверен да је то управо он,” наводи Анцин у финском документарном филму „‘Ветрови краљевства“.
Занимљиво, сличне паралеле повлачио је својевремено и аргентинско-хрватски новинар Драго Пилсел који је у више интервјуа потврдио да је у детињству чуо такве приче за које верује да надилазе домен обичног ‘рекла-казала’.
Хрвати су знали за све и били сведоци.
Аргентинац Абел Басти потрудио се да скупи што већи број документације, који је накнадно и објавио у контроверзној књизи „Хитлер у егзилу“. По њему Хитлер не само да другује с хрватским бегунцем већ му логистички и помаже при одласку у Шпанију, осигуравши му лажни идентитет, материјална средства и људство.
Јахт клуб, скијалиште и чоколада главне су одлике данашњег Барилочеа, монденског туристичког места под европском руководећом палицом.
И сви ти потомци нацистичких имиграната воле након покојег пива да причају о „стварној судбини Адолфа Хитлера“.
Две ћерке чији се животни пут данас неретко спомиње, кућа која је туристичка атракција и суптилни маркетинг којег се стиде богати власници вила немачког порекла наслеђе су ове урбане легенде.
Хитлер се по тим причама од Еве Браун развео 1954. када полако оболева од Паркинсона. Она одлази у градић Неуqуéн док о њему брине лекар Отто Леман, на чијим мемоарима настаје још једна популарна књига – ‘Хитлер муриó ен ла Аргентина’ (‘Хитлер је умро у Аргентини’).
Нешто касније умире у деменцији и након пар тешких година у болести.
Како је Павелић имао значајан број контаката с хрватским дисидентима у тадашње време, остаје питање зашто није никоме причао о својим састанцима с Хитлером. Или, ако је, зашто нико није јавно изашао са анегдотама.
Приче о његовом животу и смрти након временског правца којег познајемо у уџбеницима тако ће увек остати у домену теорије завере. Све док се неким чудом негдје у шумама Патагоније не пронађе неки гроб или барем фотографија која ће целу причу још једном завртети по необавезним рубрикама светских медија…
Извор: Курир.рс/Дневно.хр/Ратко Мартиновић
