После Ордена српске заставе првог степена, који је постхумно председник Александар Вучић доделио великом пријатељу Србије Виталију Чуркину, наш народ се бившем руском амбасадору у УН одужује и спомеником који ће бити свечано откривен у његовом родном месту Маринкино у Владимирској области недалеко од Москве.
Бронзану скулптуру амбасадора Русије који је у СБ УН 8. јула 2015. ставио вето на британску резолуцију о Сребреници и тиме спасао српски народ од неправедног жигосања да је геноцидан, израдио је наш чувени вајар Драган Раденовић. Било је неопходно да се ово уради, јер дејство вета које је Виталиј Иванович уложио на предлог Велике Британије има круцијални карактерне не само за нас, већ за читав свет, тврди Раденовић.
„САД и Велика Британија и њихови сателити већ су почели да се понашају ван одлука мировне организације, да раде све оно што мисле да треба, тим ветом он је у Савету безбедности учврстио основне прерогативе тог тела и омогућио читавој организацији Уједињених нација да опстане као таква, да дејствује са истом обавезујућом силом као што је било до вета. Чуркин је тада постао значајан за светску сигурност, за светски мир“, каже наш саговорник.
Додаје да је Чуркин ветом много тога ставио до знања управо онима који су кроз историју чинили геноцид у разним деловима света, далеко од своје земље, те да овај дипломата заслужује захвалност свакога кога брине будућност света, људи који желе да живе у миру, а не у рату који „обећава“ западни свет.
Част да изради Чуркина у бронзи Раденовићу је, између осталог, припала и зато што је био лични пријатељ руског дипломате. Упознали су се 1981. године на чувеном Институту „Бехтерев“, где се вајар са својим ментором, академиком Звонимиром Дамјановићем, обрео на одбрани докторске дисертације једног младог стручњака, који је са невероватном увереношћу бранио своју тезу — Виталија Чуркина.
Наш саговорник истиче да није само Чуркинов пријатељ, већ и његове породице. Са супругом Ирином видео се недавно у Маринкину, где је постављена стела на којој пише да ће на том месту бити биста Виталија Чуркина.
„Увек ме је импресионирало то што су били ослоњени једни на друге, што су се сачували, јер дипломатија је јако тежак посао“, каже Раденовић.
„Дипломатија је најделикатнији део административне управе било које државе у свету, мене је увек фасцинирало то да су Виталиј и супруга Ирина успели да сачувају своју породицу. Њихов син, ћерка, Ирина и Виталиј живели су у једној хармоничној породици, њих двоје у хармоничном браку. Виталиј Иванович никада ни за чим није жалио, никада се он сам није жалио. Посебно би подвукао да је Виталиј био васпитан човек, васпитан у сваком погледу, у свом односу према људима, према свом послу, према науци којом се бавио паралелно, према својој породици. Био је некако изниман у много чему“, говори пријатељ чувеног руског дипломате.
Раденовић је пре уметничке имао каријеру у органима безбедности бивше велике државе. Напуштање тог посла због, како каже, „пете колоне“, условило је рад и усавршавање у свету уметности у САД, а као професор радио је и у Русији. То му је омогућило да се среће и са пријатељем.
Истиче да је за разлику од Андреја Козирјева, који је показивао веома чудан степен анимозитета према нашем народу, а није познавао ситуацију на терену, Чуркин показао другачије интересовање за ове крајеве. Дошао је да се на лицу места увери о чему се ради, а умео је и да нашим политичарима и представницима војске објасни шта руска дипломатија може, а шта је објективно да се уради у датој ситуацији, прича Раденовић.
„Виталиј Иванович није био заљубљен у српски народ, он је, боравећи са свим народима са територије бивше Југославије, видео како ствари стоје и тражио оптимално решење за дипломатске поступке Министарства иностраних послова Руске Федерације и налазио их на начин који нам је познат. Њега не треба узимати као неког ко је некритички прихватао оно што му се каже. И у нашим разговорима тражио је много аргумената, уколико сам желео нешто да му саопштим. И обрнуто“, присећа се саговорник Спутњика.
Скулптуру свог пријатеља радио је у атељеу на брду изнад Гроцке, а реализована је у ливници „Станишић“ у Ченеју. Испод ње ће се налазити четири табле са текстом које је такође израдио Раденовић. На једној ће писати; „Водећи руски дипломата Виталиј Чуркин“ и премиса које се стално држао: „Ко, ако не ми“, то говори о његовој изузетној доследности, каже вајар.
„Када је говорио имао је препознатљив гест десном руком, а ја сам га урадио са једном димензијом античког понашања. Када су на Агори или другим местима у Сенату желели да аргументују ставове, они су тогу, врхњују одежду, што би рекли Руси, пребацивали преко десне или леве руке. Преко леве када су давали објашњења више говором тела, а преко леве су пребацивали тогу када су желели да покажу да на сваки начин желе да бране своје аргументе, укључујући и моћ силе. Тако сам мантил Виталију Ивановичу пребацио преко леве руке, да га поставим у ситуацију да је спреман да свим својим ауторитетом, свим аргументима свог ауторитета, брани своје ставове“, објашњава аутор скулптуре.
Изузетно га радује што је супруга Виталија Чуркина Ирина благословила његов рад, јер, каже, језик визуелне комуникације којим се бави и његов лични рукопис, веома јој је близак. Иначе, идеја о подизању споменика потиче из Удружења „Српски кривак“ који је предлог упутило „Руској мировној фондацији“. Чланови српског удружења су и финансирали пројекат. И током постављања самог обележја, где ће се налазити споменик, одржана је свечаност, изузетно посећена, то је за аутора права потврда да је све морало да се деси.
Скулптура још није одлетела у Русију, јер није одређен датум постављања, а то ће највероватније бити 2. фебруара, на дан када је Чуркин рођен. Датум се поклапа и са урбанистичким интервенцијама простора где ће стајати скулптура, који је такође пројектован на основу Раденовићевих цртежа. Свечаном отварању требало би да присуствују министри спољних послова Србије и Русије, Ивица Дачић и Сергеј Лавров.
„Колико је мени познато, али ја сам само аутор скулптуре, обојица би требало да буду тамо. Ту су амбиције велике, ово је доживљено као једно клупко емоција које се сада некако распетљава. Емоције одједанпут постоје у читавој Руској Федерацији. Све више се о овоме чује и код нас, надам се да ће сама скулптура бити довољно симболична, довољно убедљива да прикаже величину тог великог човека“, каже Раденовић на крају разговора за Спутњик.
Један је од ретких српских аутора који већ деценијама живи искључиво од свог уметничког рада, од 1987. године, што је мерило успеха не само у нашој земљи. Пензионисао се као универзитетски професор.
Извор: rs.sputniknews.com
