Мисли светих отаца које је прикупио отац Јустин Поповић помоћиће вам да се изборите са депресијом и безвољношћу уз помоћ православне вере.
2. ПОКАЈАЊЕ
Када се Господ повуче да би искушао душу, Он се враћа чим Га призовемо. Међутим, када се Он повлачи ради казне, онда се не враћа брзо – све док душа не схвати да је починила грех, док не почне да се каје и оплакује своје грехе.
3. НЕ СМЕМО ДОПУСТИТИ СЕБИ ДА СЕ РАСЛАБИМО
Кажеш да те је целог обузела туробна неосетљивост и да си постао као бесловесан – без мисли или осећања. Такве речи понекад долазе као казна, након што смо у мислима или осећањима нагињали злу. Понекад, пак, оне долазе као поука да би нас научиле кротости и навикле да од својих моћи ништа не очекујемо, већ да само Бога чекамо. Таква искуства подривају поверење у себе, јер када се ослободимо тежине, знамо одакле помоћ стиже, и схватамо на Кога у свему треба да се ослонимо. То је стање потиштености, али се оно мора издржати са мишљу да не заслужујемо ништа боље. Не постоји лек против таквог стања, а ослобађање од њега зависи од воље Божије. Све што можемо јесте да вапимо Господу: Нека буде воља Твоја! Помилуј ме! Помози ми! Себи никако не смемо допустити да раслабимо, будући да је то штетно и разорно.
Свети Оци такво стање описују као хлађење или сувост, и сматрају га неизбежним за свакога ко се труди да живи у складу са Божијом вољом, јер без тога убрзо постајемо дрски.
4. ЛЕК: ВРАЋАЊЕ У БЛАГОДАТНО СТАЊЕ
У време сушног периода душе, требало би да проверимо да ли се у души јавило какво осећање сујете или уображености. Уочивши га, треба да се покајемо пред Господом и одлучимо да убудуће будемо опрезнији. Лек против туге је повратак благодати. Будући да благодат долази по вољи Божијој, све што можемо чинити јесте да се молимо да нас Он ослободи од те суше и камене неосетљивости.
5. КРОТОСТ
Шта је то што ће најпре задржати благодат у души? Кротост. Шта је то што је најпре одгони? Гордост, високо мишљење о себи, уздање у себе. Благодат нас напушта чим осети зли задах унутрашње гордости.
6.БЕЗ САМОВОЉЕ ИЛИ САМОСАЖАЉЕЊА
Кажеш да стално падаш. Па, тако ће и бити, све док у теби владају самовоља и самосажаљење. То показује да је у твоме срцу најважније “Ја”, а не Господ. То је грех самољубља који живи у нама, који је узрок свакога греха, и човека чини грешним, од главе до пете, све докле му допуштамо да обитава у нашој души. А када је цели човек грешан, како се благодат може настанити у њему? Она неће доћи, као што ни пчела не иде тамо где има дима. Човекову одлуку да служи Господу чине два веома важна елемента: прво, човек се мора одрећи себе, друго, мора ићи за Христом. Први елеменат захтева напуштање егоизма или самољубља, а, следствено томе, и неприхватање било какве самовоље или самосажаљења, било у великоме или маломе.
7.НЕ ПЛАШИ СЕ БОРБЕ
Не плаши се борбе и немој бежати од ње. Тамо где нема борбе, нема ни врлине. Тамо где вера и љубав нису искушани, немогуће је бити сигуран да ли оне уопште постоје. Вера и љубав се огледају и откривају у недаћама, то јест, у тешким и озбиљним околностима, како у спољашњим, тако и унутрашњим (за време болести, туге или лишавања).
8.СА ОЧАЈАЊЕМ СЕ БОРИ СВЕДОЧАНСТВОМ ПИСМА ГОСПОДЊЕГ
Често се дешава да сатана лукаво општи са тобом у срцу и каже: “Сети се зла које си починио. Душа ти се испуни безакоњем, оборише те многи страшни греси.” Не допусти му да те обмане овим речима и баци у очајање, под погрешним изговором да је у питању покајање. Грех има такву моћ да стално разговара са душом, као човек са човеком, предлажући јој тако грешно дело. Ти му тада одговори: “У Писму Господњем имам сведочанство: није ми мило да умре безбожник, него да се врати безбожник са свога пута и буде жив (Јез. 33, 11). Смисао Његовог силаска на земљу беше да спасе грешнике, да просвети оне који се налазе у тами и да мртвима дарује живот.”
9. ОТВОРИМО СВОЈЕ СРЦЕ БОГУ
Када западнемо у невољу, очајање или безнадежност, требало би да чинимо оно што је и Давид чинио: да изливамо своја срца Богу и да невољу своју пред Њим казујемо. Тако се исповедамо Богу, Који може премудро све да уреди: да нам олакша невољу, ако нам је то на корист, и сачува нас од разорне и погубне туге.
10. НАДА УВЕК ПОСТОЈИ
Свакоме кога тишти осећање безнадежности и немогућности да достигне светост, поручујемо следеће: ако достигне бестрашће, видеће Христа, не само у будућем веку, већ овде и сада са силом и славом великом . Иако његова душа, као код Саре, већ дуго не доноси никаква плода, још увек, насупрот сваком очекивању, он може донети свети плод, те, попут ње, може рећи: Бог ми учини смијех. То значи да ми је Бог, после многих година жалости и страдања, подарио велику радост, показао Своју благу љубав, која ће се обновити као у орла младост твоја . Најпре остарих у гресима и срамним страстима, али се сада поново родих у свежој и крепкој младости. Телесне жеље и греси ме огрубеше и отежаше, али сам сада омекшао. Бог, по милости Својој, исцели мој ум, те повративши природну једноставност, сада јасно могу посматрати овоземаљске ствари. Моје тело, попут тела Немана сиријског, постаде попут детета, јер се опрах у Јордану духовног знања . Сада сам се, благодаћу Божијом, сабрао и ослободио змијиног лукавства и разноврсних злих помисли, које стекох на неприродан начин.
11.БОГ НАМ ШАЉЕ ТУГУ РАДИ НАШЕГА СПАСЕЊА
Замисли да ти Господ говори: “На неко време те лиших благодатног дара у којем си очекивао да твој ум нађе испуњење и тако пронађе мир. Да би то постигао, дао сам ти неки други дар. Међутим, ти још увек мислиш на оно што је одузето, не запажајући шта ти је уместо тога дато. Зато си тужан, болестан и падаш у униније. Ипак, драго ми је што сам допустио да те нападне дух туге. Учиних то за твоје добро. Мој циљ није да те уништим, већ да те спасем, јер си ти Мој син.”
12. ХВАЛИМО СЕ У НЕВОЉАМА, ЗНАЈУЋИ ДА НЕВОЉА ГРАДИ ТРПЉЕЊЕ
Оправдавши се, дакле, вером, имамо мир у Богу кроз Господа нашег Исуса Христа, кроз Којега и приступисмо вером у ову благодат у којој стојимо, и хвалимо се надањем славе Божије. И не само то, него се и хвалимо у невољама, знајући да невоља гради трпљење. А трпљење искуство, а искуство наду; а нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који је дат нама.
13. ОКРЕНИМО СЕ БОГУ!
Чак су и светитељи Божији понекад бивали опхрвани демонским очајањем и тугом. Шта тек, ми грешни, да очекујемо? Непријатељ нас, авај, често повређује гневом и понижењем, а и срце често бива обузето тешким очајањем! Непрекидно се морамо окретати Богу и сваког тренутка бити са Њим, да нас не би обузели грех и непријатељска туга. Поред тога, постоје и други начини удаљавања од њих – широки пут овога света. Ако се предаш овоземаљским уживањима, туга ће те напустити за кратко време, макар док трају задовољства. Међутим, задовољства ће ти, након што те поробе, постати неопходна, јер ћеш само у њима проналазити утеху и радост. Али, нека би Господ сачувао сваког хришћанина од таквог бекства од демонске туге! Боље је ићи уским путем, стрпљиво подносити тугу и тражити честу помоћ и избављење од Господа Исуса Христа, Који се увек радује онима који се Њега ради труде око свога спасења, него ићи широким и проходним путем овога света и телесним уживањима задобијати слободу која долази од духа туге. Духом туге, непријатељ је многе скренуо са уског пута спасења на широки, који води уништењу.
14. ОДГОВОР МОНАХУ КОГА МУЧИ ДУХ ТУГЕ
Из твога писма видим да те је поробио дух туге. То је озбиљна страст, против које се хришћани који желе да се спасу, морају жестоко борити. Она напада чак и оне који имају све што им је потребно и утешавају се на разне начине. Колико ли тек онда напада оне који живе у самоћи? Препоручујем ти следећи начин борбе:
1. Присиљавај се на молитву и свако добро дело, без обзира што оно можда није у складу са твојим склоностима. Као што човек лењог коња бичем тера да хода и каска, тако и ми треба да приморавамо себе на добра дела и молитву. Бог, видећи твој труд и дела, разгореће твоју ревност. Сама навика подстиче ревност и привлачи нас молитви и добрим делима. Стекни ову навику, и она ће те привести молитви и добрим делима.
2. Ревност се стиче различитим занимањима, то јесте, мењањем послушања. Најпре се моли, затим се бави рукодељем, читањем, размишљај о своме духовном стању, о вечном спасењу, итд. Ако те савлада туга, изађи из собе и, шетајући, размишљај о Христу, уздигни ум Богу и моли се. Тако ћете туга напустити.
3. Сећање на смрт, које ти изненада прође кроз ум, мисао на суђење Христу, о вечним мукама и вечној светлости, одагнавају тугу. Размишљај о томе.
4. Моли се и уздиши, молећи Самога Бога да ти дарује ревност, јер без Њега ништа не можемо учинити. Ако се придржаваш ових упутстава, веруј ми, мало по мало, стећи ћеш ревност. Бог од нас тражи труд и добра дела. Потруди се, јер је Он обећао помоћ онима који се труде. Он помаже онима који ревнују, а не онима који се одмарају и спавају. Сатана само чека нашу пропаст. Не треба ни да спавамо, већ да стојимо усправно и боримо се против тако страшног непријатеља. То се постиже молитвом, читањем и сваким добрим делом, тако да, кад нас непријатељ посети, не може пронаћи своје место.
Не прихватај ђавола и он ће отићи од тебе. Ниједног човека демон не напада тако лако као онога који живи у немарности и лењости. Такав човек је више него плодно тле за демона. Непрекидно имај то на уму и моли се и за мене грешног. Тражи спасење у Христу.
15. СКРУШЕНО СРЦЕ
Ако би ме упитао за разлог туге и сличних стања која су сами предукус пакла, одговорио бих ти да си то управо ти, јер се ниси потрудио да пронађеш лек против њих. Постоји само један лек и само у њему човек може пронаћи непосредну утеху својој души. Сигурно се питаш који је то лек. Па, лек је скрушено срце. Без њега нико не може уништити препреку зла, већ само видети како оно тријумфује над њим.
16. ТРПЉЕЊЕ
Стрпљиво подношење невоља уништава очајање, које разара душу. Оно учи душу да треба да се утеши, а не да постане жалосна пред многим биткама и страдањима.
17. СЕЋАЊЕ НА БОГА
Ако се човек стално сећа Бога, он ће се радовати. И псалмопојац Давид каже: сетих се Бога, и обрадовах се. Јер, када се ум узвесели сећањем на Бога, он заборавља на муке овога света, полаже наду на Њега и више није ни забринут, нити узнемирен.
18. ДУШЕВНИ МИР
Човек, поготово ради душевног мира, мора да избегава тугу и да се труди да буде радосног, а не тужног духа. Како премудри Сирах каже: Туга је многе погубила, и у њој нема ничега доброг.
