Стратегија националне одбране САД за 2018. годину је најава да ће америчка суперсила предузети све замисливе кораке како би зауставила уздизање Евроазије, пре свега Русије и Кине
Једна ствар би могла да се каже о Националној одбрамбеној стратегији Пентагона, документу управо објављеном под именом секретара за одбрану Џејмса Матиса: искрена је у погледу тога шта је мета америчке одбрамбене политике и њеног кретања напред, пише Вилијам Ендгал, консултант за стратешки ризик и предавач дипломац Универзитета Принстон који је и најпродаванији је аутор на теме нафте и геополитике.
Стратешка атрофија
Одбрамбена политика Вашингтона експлицитно је усмерена на онемогућавање Русије и Кине у развоју било каквог алтернативног пола неоспорној америчкој војној и политичкој доминацији. Нови документ ово наводи без икаквог колебања. Детаљи су препознатљиви и показују неред у данашњем Вашингтону, у складу са дезинтеграцијом некада чврсте руке глобалне моћи.
Документ је вредан пажљивог читања. У верзији која је декласификована за јавност у самом уводу се наводи:
– Данас излазимо из периода стратешке атрофије, свесни да наша конкурентска предност еродира. Суочавамо се са нарастајућим глобалним нередом, карактерисаним опадањем међународног поретка базираног на правилима дугог трајања – креирајући променљивије и комплексније окружење него што смо имали прилике да искусимо у времену које памтимо. Међудржавна стратешка конкуренција је сада примарна брига за америчку националну безбедност, а не тероризам.“
Термин „период стратешке атрофије“ није у потпуности тачан за силу која је водила ратове без престанка, директно и преко сурогата, од Азије до Блиског Истока, са циљем тајних промена режима широм света, још од када је извршила инвазију на Авганистан 2001. Искрен је навод да америчка стратешка војна предност еродира.
Ова ерозија је пак директна последица урушавања америчке економије и нараслих очајничких напора Вашингтона да свету диктира своје жеље и не поштује суверенитет нација и народа.
Подривање „правила пута“
Кључна фраза је да је „међудржавна стратешка конкуренција примарна брига за америчку националну безбедност, а не тероризам.
Шта је та „међудржавна стратешка конкуренција“ која је такозвани „рат против тероризма“ потиснула ниже на листи приоритета? Просто речено, то је пораст значајних економских, технолошких и војних сила и савеза који се осећају довољно јаким да истичу своје националне интересе. За Пентагон, који делује по аршинима Волфовицове доктрине из 1992, стратешких ривала доминацији САД као суперсиле не може бити.
Године 1992. политика Пентагона је незванично постала оно што се назива Волфовицовом доктрином. Током администрације председника Буша Старијег, када је Вашингтон био ангажован на пљачкању и разбијању Совјетског Савеза користећи агента ЦИА Бориса Јељцина за управљачем, у време када је Дик Чејни био секретар за одбрану, подсекретар за одбрану Пол Волфовиц је написао Одбрамбену стратегију за деведесете.
Један од оригиналних навода тог документа: „Наш примарни циљ је да спречимо поновно успостављање новог ривала, било на територији бившег Совјетског Савеза или негде другде… да спречимо било коју непријатељску силу да доминира регионом чији би ресурси би, под консолидованом контролом једне државе, били довољни да генеришу глобалну моћ. Ови региони укључују Западну Европу, Источну Азију, територију бившег Совјетског Савеза и Југозападну Азију“.
Даље, у новом Матисовом стратешком документу се наводи да Русија и Кина сада подривају међународни поредак изнутра коришћењем његових погодности, док истовремено разарају његове принципе и „правила пута“.
Ово указује да је за Вашингтон придржавање правила садашњег система од стране других држава, укључујући и „експлоатацију“ УН за сопствени интерес, гнусан и криминалан акт. Терминологија сугерише да Вашингтон сматра како Кина и Русија својом улогом у данашњем свету управљају брзином која није по вољи Јединој Суперсили.
Постаје још интересантније када амерички стратешки документ Кину назива „стратешким конкурентом који користи предаторску економију како би застрашивао своје суседе, док у Јужном кинеском мору поприма особине милитаризма.“ У њему се још наводи да је „Русија нарушила границе суседних држава и користи снагу вета над економским, дипломатским и безбедносним одлукама својих суседа.“
Матис даље оптужује Кину и Русију да желе да „свет обликују по свом ауторитарном моделу – стичући могућност вета над економским, дипломатским и безбедносним одлукама других држава.“ Могућност вета је јасна алузија на више пута уложен вето од стране Русије и Кине у Савету безбедности УН на америчке резолуције које би још давно довеле до тоталног уништења Сирије за потребе Вашингтона да прекроји Блиски Исток у своју корист.
Матис даље тврди да „Кина учвршћује војну модернизацију, операције вршења утицаја, и предаторску економију како би принудила суседне државе на реорганизацију индопацифичког региона у њихову корист.“
Предаторска економија? Избор придева креира емотивну слику без објашњења. Документ Пентагона изоставља историју деценија „предаторске“ економије Вашингтона у коме су САД писале „правила пута“ међународне трговине за СТО, финансије, за јединствену конкурентску предност америчких мултинационалних корпорација. То они називају „слободним тржиштем.“
Ко је агресор, Русија или НАТО?
Затим, у ономе што је јасна алузија на велику кинеску Иницијативу појас и пут, њен нови економски Пут свиле, документ Пентагона напада Кину као земљу која „наставља свој економски и војни узлет, утврђујући моћ кроз дугорочну свенародну стратегију.“ Било би крајње позитивно кад би Вашингтон спроводио упоредиву инфраструктурну инвестицију и „дугорочну свенародну стратегију.“ Чини се да таква врста националне инвестиције у инфраструктуру, са циљем решавања великог дефицита и недостатка домаћих америчких инвестиција, није на агенди Вашингтона изван конфузне кампање са обећањима по принципу „учинимо Америку поново великом“.
Са своје стране, Пентагон оптужује Русију због тога што „користи могућност вета над државама на својој периферији како би утицала на њихове политичке, економске и дипломатске одлуке, како би разорила НАТО, и како би променила европске и блискоисточне безбедносне и економске структуре у своју корист.“ Пентагон инсистира на томе да је „коришћење све раширенијих техника за дискредитовање и субверзивно деловање на демократске процесе у Грузији, на Криму и у источној Украјини довољно забрињавајуће, али када се томе дода све већи и модернији нуклеарни арсенал, изазов је јасан.“
Изостављена је чињеница да је Вашингтон тај који је 2014. креирао оно што је названо „најочигледнијим пучем у америчкој историји“ како би инсталирао антируске режиме олигарха и неонациста у Украјини и Грузији, или то да су грађани Крима на референдуму са 93 одсто гласова одабрали да буду део Руске Федерације, а не Украјине.
Идеја о томе да Русија тежи да „рабије“ НАТО занемарује чињеницу да је Вашингтон 2003. погазио свечана обећања дата Русима 1990. о томе да се никада неће ширити источно ка Русији, у склопу предуслова за то да Москва дозволи уједињење Немачке.
И Вашингтон је био тај који је 2007. године објавио да ће спровести дестабилишуће постављање америчких ракета у Пољској и другим државама НАТО усмерених ка Русији, у склопу онога што је еуфемистично названо „противракетни штит“, а што је заправо припрема за потенцијални први нуклеарни удар на Русију. Даље, ЦИА и Стејт департмент су креирали обојене револуције у Грузији и Украјини 2004. године у узалудном напору да НАТО доведу на праг Москве.
Укратко, Стратегија националне одбране Пентагона за 2018. годину је де фацтообјава да ће америчка суперсила, банкротирана и болесна каква јесте, предузети све замисливе војне кораке како би зауставила уздизање Евроазије, која се изграђује око мирољубивог ширења руско-кинеске економске сарадње у областима енергије, финансија, инфраструктуре, као и сарадње у области одбране и антитерористичких активности.
Матисов документ је искрен јер Кину и Русију назива кључном претњом наставку хегемоније САД као једине суперсиле. Последице у контексту нарастајуће америчке војне конфронтације против Русије и Кине, међутим, могле би економски све слабију Америку да ставе пред исту дилему са којом се Британска империја суочила уочи Првог светског рата. Ниво америчког дуга, погоршана економска основа и опадајућа међународна подршка председнику који се понаша као размажено дериште нису најповољнија основа да се „Америка поново учини великом“.
Поређење армкија Русија и Србије противб САД и Албаније погледајте у следећем видео запису!!!
Извор: Standard.rs
