Митови, између осталог, постоје да би се рушили. Неки од њих опстају, по инерцији, или се свесно потхрањују, иако би их пуки увид у животну свакодневицу могао демантовати. Такав је и мит о бројчаном стању нових нараштаја Албанаца на Косову и Метохији.
Традиционална албанска породица са много чланова готово да не постоји у урбаним срединама на Косову и Метохији. И не само урбаним. Под великим утицајем модернизације и глобализације која је на Косово стигла са албанским покровитељима, у албанско друштво се полако, али сигурно увукао и амерички начин живљења.
Према недавно објављеним подацима Евростата за 2016. годину, стопа фертилитета, односно број живорођене деце на подручју Косова износи 1,66 деце по жени, а у Албанији је то 1,54, што је испод европског просека. У Србији, не рачунајући Косово и Метохију је тек нешто нижи и износи 1,46 деце по жени, по чему смо на дну европске лествице. Стручњаци за демографију кажу да је у просеку 2,1 живорођено дете по жени она граница која обезбеђује просту репродукцију једног друштва.
Колико је то пад међу албанском популацијом указује податак да је почетком деведесетих година прошлог века фертилитет у Албанији био 2,96 деце по жени, а на Косову и Метохији чак 3,59, што га је чинило подручјем с највишом стопом фертилитета у Европи.
Да се стереотип о многочланим албанским породицама одржао јасно је, иначе ови подаци не би били изненађујући пошто је на њих указивано и много раније.
Још почетком 2010. године године и овдашњи медији су известили о „драматичном паду наталитета“ на Косову које је до 2000. године имало највишу стопу наталитета у Европи, а 2009. године им се родило близу 11.000 беба мање него 2000. године, што је био пад од 28 одсто.
И пре два месеца, према писању приштинског листа „Зери“, наталитет на Косову и Метохији непрестано опада. Иако је својевремено просечна албанска породица са КиМ имала шесторо деце, према подацима Агенције за статистику Косова 2010. године рођено је 33.000 беба, а 2016. године 10.000 мање. У исто време, лист наводи да је наталитет код косметских Срба у порасту за око десет одсто у централном делу КиМ и око 12 одсто на подручју Штрпца.
На питање откуд и поред свега опстаје мит о албанској многољудној породици и да ће због наталитета Албанаца у Србији 2080. бити више него Срба, историчар Александар Раковић одговара да је по среди инерција.
„Мислим да је инерција у питању, зато што су они, заиста, имали више деце него ми. Код нас је Вудсток стигао много раније. Додуше код њих никада није ни стигао, али су стигли ти трендови. Код нас је то дошло са потрошачким друштвом. Мислим да смо ми почели негде шездесетих година прошлог века популационо да опадамо. Албанци су само у једном каснијем временском оквиру дошли до ситуације у којој смо ми одавно. Можда пола века смо већ у ситуацији да нам се мало деце рађа, а притом да се пуно људи исељава“, каже за Спутњик овај историчар.
Приштински аналитичари су, осим нове трендове, за мањи број новорођене деце још 2010. директно „окривили“ огромну стопу незапослености, која се тада, према различитим проценама, кретала између 40 и чак 70 одсто, без наде у бољу будућност коју би могле да понуде приштинске партије на власти.
Истовремено, огроман број становника Косова је и тада напуштао ту територију сваке године у потрази за послом на Западу, од којих се значајан постотак никада не врати. Међународна истраживања показала су да је више од 50 одсто младих на крају прве деценије 21. века желело да што пре напусти Косово.
Ситуација ни сада није ништа боља и Раковић указује на значај те чињенице.
„Поред тога колико се рађа и колико умире, битно је и колико се исељава, а исељава их се пуно. То су све фактори које треба узимати у обзир када је реч о томе колико данас има Албанаца на Косову и Метохији“, каже он.
У целој тој причи је битан податак да пре свега одлазе млади који су пресудни за репродуктивну способност нације. Према подацима, само у 2015. години Косово је у потрази за послом напустило скоро 120.000 пре свега младих људи.
Саговорник Спутњика, међутим, указује да и Србија, не рачунајући Космет, сваке године остане без читавог једног града од 30.000 људи.
„Нећемо ми решити проблем тиме што ћемо показати да Албанци опадају по броју живорођене деце и то само мало спорије него ми и радовати се томе. Ми ћемо проблем решити када убедимо наше жене да рађају, а мушкарце да не буду кукавице и да ступају у бракове чак и када немају све сређено у животу“, истиче саговорник Спутњика.
А да ли се мит и стереотип о броју Албанаца одржава по инерцији или свесно потхрањује? Албанаца, с обзиром на приштинске званичне податке о изашлима на прошлогодишње изборе за косовски парламент, према речима зналаца, не може да буде више од милион, што је готово дупло мање од овдашњих спекулација о њиховом укупном броју.
Како год било, свет ће, како каже Раковић, свакако припасти оном ко је јачи и кога има више.
„Како сада ствари стоје Европа ће у једном моменту у својој историји имати врло значајну исламску популацију која се више неће задовољавати статусом мањина, етничких заједница и слично. Французи и Немци то јако добро знају, па су на пописима престали да пописују становништво према вероисповести, управо да се не би показало колико има муслимана заиста“, истиче саговорник Спутњика.
То, додаје он, потврђују и подаци Евростата према којима само Турска има двоје живорођене деце по жени што обезбеђује просту репродукцији. Тој цифри су се само примакли Француска са 1,92 детета и Шведска са 1,85, управо државе са бројном муслиманском популацијом.
Извор: rs.sputniknews.com
