Србија је после дуже времена поново у фокусу једног америчког председника. Разлог за то је у америчкој журби да среди стање у ономе што сматра својим унутрашњим двориштем, како би се фокусирала на оне државе које оспоравају њену глобалну доминацију.
Србија већ дуго није била у фокусу неког америчког председника. Уместо врха америчке администрације, њом су се бавили нижи службеници Стејт департмента, разни заменици помоћника.
Међутим, о Србији су ове недеље разговарали амерички председник Доналд Трамп и немачка канцеларка Ангела Меркел. Тако је наша земља, после најмање десет година, поново ушла у фокус једног америчког председника.
Зашто се Доналд Трамп одлучио да се сâм позабави решавањем балканских проблема, уместо да се тиме баве чиновници који су се и до сада бавили простором бивше Југославије? Како је Србија пролазила у прошлости кад је била на дневном реду највећих светских играча и може ли се сада та пракса преокренути?
Владислав Јовановић, искусни српски дипломата, процењује да је и Србија у фокусу Трампа, зато што се Америци жури да реши проблеме на просторима за које сматра да су зона њене одговорности, који се налазе у позадини граница америчког утицаја. Јер тако могу лакше да се фокусирају на важнија питања, попут конфронтације са Русијом, Кином, Ираном и другим изазивачима њене глобалне моћи.
Отуда, каже, и америчка подршка „креативности“ преговарачких страна у дијалогу између Београда и Приштине, као и лични ангажман америчког председника.
Ако се загледамо у историју, од почетка прошлог века, Србија, односно Југославија, с времена на време улазила је у фокус америчких председника и то увек у преломним тренуцима светске историје.
Први амерички председник који се лично бавио овим просторима био је Вудро Вилсон, подсећа Јовановић. Он је, одушевљен храброшћу и успесима српске војске, помогао стварање Југославије.
Након тога следи кратак застој, а током наредног глобалног сукоба и Хладног рата, који је уследио након њега, Југославија је често била предмет интересовања шефова Беле куће, било да су у питању настојања Харија Трумана и Двајта Ајзенхауера да, због сукоба између Тита и Стаљина, Југославију преведу на западну страну, било да је у питању забринутост Џимија Картера или Роналда Регана због могућности да се Југославија утопи у совјетски блок или се распадне после Титове смрти.
И управо је распад бивше државе Србију ставио у нови фокус америчких председника — од ње је створен, како Јовановић каже, жртвени јарац, кривац за распад земље.
И сада, после дуже паузе, Србија је поново на дневном реду једног америчког председника. Тренутно је у Америци на сцени, каже Јовановић, промена власти, и персонална и суштинска, а она нема толико везе са Србијом, колико са америчким трошковима за очување савезништава.
Америка је на време схватила оно што бивши СССР није, да исувише троши на савезнике — сада покушава да се тога ослободи и концентрише на унутрашњи развој, наглашава Јовановић.
„За нас је важно да знамо да нова власт има интимну везу са америчким војноиндустријским комплексом, који је зацртао да мултиполарни поредак, који се ствара, није срећан исход за Америку и да због тога треба кренути у акцију према носиоцима тог поретка, пре свега према Русији и Кини, како би их саплитали и онемогућили да се што брже и потпуније опреме за политичку конфронтацију са Америком“, наглашава он.
Зато је Америци потребно да, како каже, једном заувек среди Балкан и због тога се убрзава пут балканских земаља ка НАТО-у и ЕУ. Кључни проблем у тим плановима је, према Јовановићевим речима, Србија, која не жели да заборави агресију НАТО-а, а са друге стране је жртва комадања сопствене територије.
„Журба Америке је та која је натерала Трампа да се одшкрине и да напусти ригидни статус кво у погледу коначности граница, не би ли кроз то намамио Србију да прихвати неку врсту мини компромисног решења, које би отприлике било 20 одсто за Србију и 80 одсто за Албанце. И то под претпоставком да ће све то убрзати припремање Србије не само за улазак у ЕУ, већ и у НАТО“, каже Јовановић.
У овоме Јовановић, како каже, види позадину промене у америчкој политици према Србији. Америчка геополитичка линија — неприхватање једнакости других сила у мултиполарном поретку и очување доминантног америчког утицаја — остаје иста за све америчке председнике, па и за Трампа.
Лично Трампово ангажовање у погледу Србије било је, према Јовановићевом мишљењу, потребно како би се разбила ментална и политичка блокада, која према српском фактору постоји у Америци.
Претходна америчка администрација је здраво за готово узела западноевропски став о српском фактору на Балкану као трајно непоуздан за западне савезнике, јер је Србија везана за Русију, објашњава Јовановић.
„Ми смо жртве те догме коју је Америка некритички прихватила и још јој робује. Изгледа да Трамп, који је испуњен смислом за бизнис, а не за ситне и злочесте маневре на Балкану, на ствар гледа друкчије и шире и да српски фактор не третира до краја негативно, него до извесне мере, а та мера и даље попушта“, сматра Јовановић.
Могуће је да је на промену америчког става утицао и саветник за националну безбедност америчког председника Џон Болтон, који, каже Јовановић, не симпатише идеју независне косовске државе и нема антисрпска оптерећења, а могуће је да на америчког председника утичу и други чланови његовог ужег тима, који не долазе из претходне.
За Србију је шанса то што амерички председник, како каже Јовановић, жели да разгрне маглу на Балкану, али би, према његовом мишљењу, требало сачекати да се Трамп још више отвори и направи још простора за уважавање српских интереса.
Извор: rs.sputniknews.com
