У интервјуу у „Вјеснику“ 1. марта 1992., само месец и по дана након међународног признања Републике Хрватске, Фрањо Туђман је изјавио:
– Да 1918. није дошло до уједињавања са Србијом, управо би Хрватском западни савезници платили и Италији и Србији, јер би Далмација потпала под Италију, а Србија би вероватно добила готово све оно што је данас хтела освојити. Ипак, Туђмана су затим питали како гледа на то да је идеја о Југославији хрватска идеја. Туђман је тада рекао неколико врло значајних и за њега нетипичних мисли.
Он је рекао да сматра како је готово свеукупна хрватска интелигенција (притом је и он навео нека имена, попут Ивана Мештровића, Јозе Кљаковића, Миле Будака и Тина Ујевића) била “једноставно опседнута југославенством”, да је та опсједнутост “имала и своје оправдање” те да је уједињење Хрвата са Србијом 1918. “спашавало хрватске земље од даљег дробљења и поробљавања”.
То је супротно ономе што је рекао Стјепан Радић, а то је да су Хрвати у Југославију појурили, и у њој се изгубили, као “гуске у магли”. Добрица Ћосић је касније, 2008. године, када су му прочитане ове Туђманове речи, овако одговорио.
– Туђман је у праву. С правом је то рекао, јер иначе не би постојала Хрватска. Ако Србима дају море до Сплита, до рта Планка – рекао је Ћосић алудирајући на територијалну понуду или ултиматум Антанте Србији у лето 1915., у јеку Првога светског рата, коју, међутим, председник српске владе Никола Пашић није прихватио.
– Што би било од Хрватске? Уосталом, Хрватска тада није ни постојала, него су постојале Хрватска, Славонија и Далмација. То су биле провинције Аустро-Угарске.
На први поглед изгледа апсурдно да се Фрањо Туђман и Добрица Ћосић у нечему слажу, а још се апсурднијим то да се слажу око мишљења да су од Југославије дугорочну корист извукли Хрвати, а не Срби. У Србији и данас влада мишљење да је Југославија за Србе била грешка, преноси „Јутарњи“.
Извор: Espreso/Jutarnji
