Председник Србије Александар Вучић заустављен је на путу ка српском селу Бање на Космету. Село Бање је у Дреничком крају, а Дреница је одувек била симбол балистичке побуне на Космету, симбол Качака, „дивљи крај“ у који полиција није улазила ни у време СФРЈ, пише Мирослав Лазански, чији ауторски текст за Спутник.рс преносимо у целости:
Горње и Доње Преказе, те Лауша били су годинама бастиони тероризма, а у Доњим Преказама фис породице Јашари, на челу с Адемом, био је клан који је диктирао понашање осталог локалног становништва.
После сламања терористичке побуне у селу Доње Преказе у лето 1998. део албанског становништва био је по околним шумама. У међувремену, мештани албанског села Суво Грло побегли су у српско село Бања, где су затражили и добили колективну заштиту како од Срба тако и од МУП-а Србије.
Срби из села Бања тог су лета 1998. спашавали Албанце из села Суво Грло, спашавали су их од терористичке групе Адема Јашарија која је терорисала цео крај, сада су 20 година касније Албанци из села Суво Грло дивљачки палили гуме на путу не би ли спречили пролазак председника Србије до српског села Бања. То се зове комшијска захвалност…
Био сам тамо у лето 1998. Када се са пута Приштина–Пећ скрене лево према Клини и продужи кроз ово мало место, стиже се на контролни полицијски пункт Јошаница.
Беле најлон-вреће напуњене песком, импровизовани полицијски бункер са горње стране покривен шаторским крилима. Један плави полицијски БОВ и два полицијска „стојадина“.
Од тог места почињала је опасна зона, јер су терористи претходних дана гађали тај пункт.
Полицајци из Пећи нису ми дозвољавали пролазак правдајући то бригом за моју безбедност. Кажу да је претходне ноћи са оближњег млина, поред пута који води за Србицу, на њих пуцано.
Срећа се појављује у лику директора Земљорадничке задруге „Добра вода“, господина Славољуба Илића и секретарице шефа полиције у Клини, госпођице Микице Зајић.
Њих двоје и Микичин брат „стојадином“ иду ка селу Душевић, где станују и полиција мора да их пропусти кроз контролни пункт. Село Душевић је мешовито српско-албанско и налази се на око пет километара од контролног пункта са десне стране пута ка Дреници.
Нисам могао да одбијем позив на кафу кад су вецћ Микица и Славољуб били тако гостољубиви домаћини. Полиција ме је пропустила на сопствену одговорност и већ после десетак минута вожње у кући Зајића домаћини ми описују свакодневни живот у национално мешовитој средини.
Зграду основне, државне, школе заједно користе и Албанци и Срби. Српска деца уче по српском државном програму, албанска по свом. Албанске учитеље и наставнике плаћају Албанци, али бесплатно користе школску зграду. По ономе како су и тада све то описали, то су била два паралелна света која се додирују у тек повременом: „ Добар дан комшија“.
У предвечерје, уским сеоским макадамом директор „Добре воде“, господин Илић, повео ме је у српски заселак Дванаест кућа на врху брежуљка који директно гледа на Дреницу, неких четири километра од села Душевић.
У дворишту његових рођака, породице Илић, група младића игра кошарку, а на дрвеној табли три слова, НБА. Младићи знојави, задихани, али и одушевљени што неко из Београда уопште показује знатижељу да посети српски заселак Дванаест кућа на Косову.
Један од њих, Петар Илић, служио је 1991. ЈНА на острву Ластово и разуме се у војску.
Нису превише забринути због развоја ситуације на Косову, кажу да су предвиђали албанску побуну, али немају намеру да се било куда селе. Куће су им врло скромне, албанске куће на Косову поређења ради праве палате.
Остао сам дубоко у ноћ као гост Илића у засеоку Дванаест кућа. Како се чувају, да ли постављају сеоске страже? Ништа посебно, кажу, имају неколико ловачких и само једну аутоматску пушку. Недостаје им муниција…
– Троши се брате, много се шенлучи на свадбама и славама. Знаш, један Албанац из суседног села рекао ми је да много воли српске славе, јер сви Срби тада пуцају, па може и он тада да испроба свој аутомат.
– Како онда полиција не дође код њега?
Како, побогу, код њега? Он је Албанац и слави српску славу, па што би усред опште пуцњаве полиција ишла до његове куће?
У повратку, силазећи са брда ка контролном пункту Јошаница, тамну ноћ пропарале су две зелене ракете. На „стојадину“ директора Илиц́а био је упаљен само један фар и нашој полицији је то било сумњиво. Полицајци су били врло љути што сам тако дуго остао у гостима. Био је то у лето 1998, где су сада Срби из засеока Дванаест кућа?
Извор: Informer.rs/rs.sputniknews.com
