На данашњи дан, пре 104 године, рођен је патријарх српски господин Павле.
О његовом животу и као човеку и као првом човеку СПЦ написано је и речено много тога, и махом је све већ познато.
Ми вам овога пута доносимо причу о догађају о коме се мало зна – о једном сусрету Његове светости и најбољег српског тенисера Новака Ђоковића.
„Новак је дете које је рођено са анђелима. Испричаћу вам једну причу из времена нашег патријарха Павла, кога ми сви у породици сматрамо за живог свеца“, почео је причу Новаков отац, Срђан Ђоковић у интервјуу за ТВ Храм.
„Патријарх Павле је био на ВМА. Ми када смо ушли код њега у собу, он је седео у некој фотељи. Била је цела породица, седели смо на његовом кревету, а Новак је седео поред патријарха на столици. Патријарх Павле је био у неком стању полусна. Ђакон му је говорио: „Стигао је Новак Ђоковић, благословите га.“
Патријарх Павле се у једном тренутку окренуо ка Новаку и рекао му: „Сине, Бог те благосиљао. Од тог момента је кренула невероватна експанзија његовог успеха у сваком погледу. Он је од тог момента имао 44 победе заредом. Освојио је не знам колико турнира, и постао број један“, испричао је Срђан Ђоковић.
Подсетимо, пре неколико година сам Новак Ђоковић је рекао да му је патријарх Павле узор и да из његових мисли и живота црпи снагу да буде човечан и отворен према сваком.
Он је истакао том приликом да је патријарх Павле један од највећих људи које је Србија икада имала додавши да настоји да се руководи саветима патријарха и да их примени у животу.
Патријарха Павла је можда најбоље описао академик Матија Бећковић који је у једном интервјууу рекао:
“Нико није тише говорио а да се даље чуо; нико с мање речи није рекао више, нико није лакше ходио земљом а да је остављао дубље трагове; нико није био мањег раста а да се видео с веће даљине! Отуда, ни више људи ни веће тишине него на његовом погребу!”
Његова стетост патријарх Павле Рођен је 11. септембра 1914. године као Гојко Стојчевић у селу Кућанци, срез Доњи Михољац у Славонији, тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској. Рано је остао без родитеља. Отац Стеван је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и „вратио се кући да умре“ кад је дечаку било три године, иза њега су остала два сина Душан и Гојко. После тога мајка Ана се преудала и родила три ћерке, и при рођењу треће је умрла. Душан и Гојко су остали са бабом Драгом и тетком, најстаријем очевом сестром.
У Београд је дошао 1936. године, где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и више разреде Шесте београдске гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски факултет је завршио. У Београду га је затекао и Други светски рат.
Ишао пешке по Косову
Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Писао је извештаје Светом синоду о тешком положају Срба и православне цркве на Косову и Метохији. На аутобуској станици у Призрену физички га је напао један Албанац, а било је и других вербалних и физичких напада. По својој епархији је углавном ишао пешке, од Пећи до манастира Пећке патријаршије, од Приштине до манастира Грачанице. Где није могао пешке ишао је аутобусом јер епархија није имала ауто, касније је епархија имала један „вартбург“.
За патријарха изабран 1990.
За патријарха Српске православне цркве изабран је 1. децембра 1990. Сутрадан, 2. децембра, устоличен је у Саборној цркви у Београду.Нови 44. патријарх СПЦ тада је рекао: „Моје су снаге слабе, то сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божју којом ме је Он и до сада држао. Нека буде Богу на славу и на корист Његовој цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена. Ми немамо никакав програм патријаршијске делатности, наш програм је Јеванђеље Христово.”
Дан патријарха Павла: Сам шио, крпио, ишао пешке по Београду…
Свако јутро, осим ако није ишао у неку другу цркву, служио је литургију у Патријаршији и причешћивао се, а свако вече је био на вечерњој служби у Саборној цркви заједно са осталим свештеницима за певницом. Са собом је увек носио Свето писмо и молитвеник. По Београду је ишао градским превозом или пешке. Живео је аскетским животом, сам је шио и крпио одело и ципеле, и обављао остале мајсторске послове у Патријаршији.
На Савиндан 1997. предводио је у Београду литију која је прошла кроз кордон полиције у Коларчевој улици. То је било у време демонстрација после локалних избора из новембра 1996. године. Док је био патријарх није примао патријаршијску плату, него једино пензију из периода док је био епископ рашко-призренски.
Извор: Kurir.rs
