Сисоје је био Мисирац и ученик светог Антонија. Када је Антоније умро, Сисоје се настанио у пустињској гори, званој Антонијева, на којој се и Антоније раније подвизавао.
Свети Сисоје провео је 60 година у подвизању у пустињи, а свим монасима важио је као извор живе мудрости.
Многи су баш код њега долазили по савет.
Каже се да је пред смрт лице Светог Сисоја засјало сунчевим сјајем, а када је умро, цела соба била је испуњена благошћу.
Део његових моштију је у Манастиру светог Василија Острошког у Бијељини.
Тачан податак када је Сисоје дошао у Србију не постоји. Дефинитивно се зна да је Сисоје до 1391. године био игуман у Хиландару, што се утврђује у документима која сведоче о помирењу Српске цркве и Цариградске патријаршије.
Приликом надирања Турака, многи монаси су бежали из јужних предела, а спас и заштиту тражили код кнеза Лазара.
Тадашњи кнез их је примао и распоређивао по већ постојећим манастирима или им подизао нове. Сисоје, који је припадао групи исихиста /Синајити/ одужио се кнезу тако што је умногоме, заједно са осталим монасима, утицао на српску побожност.
ОБИЧАЈИ
Већина обичаја везаних за светог Сисоја, који се у Србији и данас поштују, везана је за децу.
У народу је уврежено веровање да треба обавезно запалити свећу овом свецу како би вам “кренуло у животу”.
Такође се верује и да није добро да најмлађи, чији је овај светац заштитник игноришу дан онога који их чува…
Извор: Opanak.net