Велики блам за судску професију у Србији
Да ли је судија Миодраг Мајић ослобађајућом пресудом „гњиланској групи силоватеља и убица“ положио сараднички колоквијум који је био неопходна мера доказивања да би могао да стане раме уз раме свима онима који би од Србије да направе модерну колонију?
Докторска дисертација судије Мајића је спрам ове неодбрањиве судске пресуде била – мачији кашаљ!? Јер, овим чином је „своју тогу на коленима предао у крило ментора које је неретко увесељавао са гитаром у руци“… У преводу, неко од двоје судија, онај који је донео осуђујућу пресуду за 11 људи (укупно 116 година робије) или овај који их је ослободио – морао је одмах да крене пут пожаревачке Забеле!?
Не треба бити уопште правник па не схватити да ове пресуде, као дијаметрално супротна тумачења закона, под хитно траже да један од ове двојице судија одмах напусти своју професију? А, руку на срце, огромна већина се одмах могла заклети – да је ослобађање првостепено осуђених 11 зликоваца преседан и велики блам за судску професију у Србији и без сличног примера у модерној судској историји!
Ова судска одлука, у којој је директни учесник судија Мајић, као ни једна до тада, изазвала је 2013. године буру негодовања јавности, стручне и нестручне, чиме је гнев и разочарење обичних људи у српско правосуђе достигло врхунац. Да ли је баш то желело судско веће Апелационог суда у Београду – да својим „накарадним“ пресудама дотуче ионако тајушни имиџ које правосуђе ужива у српском друштву? И то по жељи оних, који би све да кроје по мери само и искључиво својих интереса…
Али, вратимо се на почетак морбидне приче о не(поштењу) појединих судија.
Одељење за ратне злочине Вишег суда у Београду осудило је 19. септембра 2012. године 11 припадника „Гњиланске групе“ ОВК због злочина над Србима 1999. године, а шесторицу оптужених је ослободило оптужби. На подручју Гњилана је у периоду од јуна до децембра 1999. године убијено 80 особа, а 260 заробљено, али су за то, према наводима Тужилаштва за ратне злочине, одговорне и друге јединице ОВК. Стравична мучења чињена су у подруму гњиланског интерната и у једном солитеру.
Достојанствени и храбри судија Снежана Николић Гаротић рекла је приликом изрицања пресуде да су осуђени криви за силовање две заштићене сведокиње, Ц1 и Ц2, пошто је суд утврдио да су силоване свакодневно, да су тучене, дављене и да су оптужени уринирали по њима након силовања. Осуђени су им током злостављања такође рекли да поруче Србима који хоће да се врате да ће „још горе проћи“.
Првооптужени Агуш Мемиши, који је непосредно пред изрицање пресуде претио осветом заменику тужиоца за ратне злочине, осуђен је на 12 година затвора. Назиф и Ахмет Хасани осуђени су на 13 година, Фатон Хајдари на 10 година, Самет Хајдари на 15 година, Ферат Хајдари на осам година затвора, Камбер Сахити такође на осам година, а Селиман Садику и Бурим Фазлију на 12 година затвора. Шефкет Муслију, Садик Алију осуђени су у одсуству на пет, односно осам година затвора јер су у бекству. Оптужби су ослобођени Шемси Нухију и још петорица који су били у бекству – Фазлија Ајдари, Реџеп Алији, Шаћир Шаћири, Идриз Алији и Рамадан Халими.
Међутим, нашли су се најпре „правни англосаксонски јунаци, а српске препоштене и најспособније судије“ у Апелационом суду су те 2013. донеле спорну одлуку.
Апелациони суд у Београду објавио је на сајту образложење пресуде којом је правоснажно ослободио припаднике „Гњиланске групе“ ОВК оптужби за злочине над Србима и неалбанцима на подручју општине Гњилане од јуна до краја децембра 1999. године. Том одлуком потврђен је ослобађајући део пресуде Одељења за ратне злочине Вишег суда у Београду којом су Фазли Ајдари, Реџеп Алији, Шаћир Шаћири, Идриз Алији, Шемси Нухију и Рамадан Халими ослобођени од оптужбе да су као саизвршиоци починили кривично дело ратни злочин против цивилног становништва и да су од јуна до децембра 1999. до смрти мучили најмање 80 особа.
Истом одлуком Апелационог суда је, међутим, због недостатка доказа преиначен део пресуде којом су Муслију Шефкет, Алија Садик, Агуш Мемиши, Фатон Хајдари, Ахмет Хасани, Назиф Хасани, Самет Хајдари, Ферат Хајдари, Камбер Сахити, Селимон Садики и Бурим Фазлиу били осуђени за силовање две жене.
Апелациони суд је у овом случају одржао главни претрес у септембру 2013. и сам извео кључне доказе, након што је у мају на јавној седници разматрао жалбе оптужених и Тужилаштва за ратне злочине на пресуду којом је 11 припадника те групе било осуђено на укупно 116 година затвора, а шесторица ослобођена оптужби.
Оптужени су ослобођени и пред Одељењем за ратне злочине и пред Апелационим судом за оптужбе да су почетком јуна 1999. на територији Гњилана и његове околине наређивали и вршили према цивилном становништву српске и неалбанске националности и појединим припадницима албанске националности противзаконита затварања, нечовечна поступања, мучења, силовања, убиства, телесна повређивања, наношење великих патњи и пљачкање имовине становништва.
У осуђујућем делу, за силовање, првостепена пресуда је преиначена имајући у виду да су искази оштећених Ц1 и Ц2 вишеструко компромитовани свим разликама у исказима датим пред истражним судијом у Нишу, пред истражним судијом у том кривичном поступку, обављеним препознавањем, као и исказима на претресу и пред првостепеним и другостепеним судом, наводи Апелациони суд у образложењу.
– То све ствара знатну сумњу која доводи у питање веродостојност њихових исказа, а у одсуству других доказа којима би се на несумњив начин утврдило да су управо наведени окривљени извршили кривично дело које им је оптужницом Тужилаштва за ратне злочине стављено на терет – наводи Апелациони суд.
Извор: Srbija Danas/Embargo
