Немачка би коначно требало да добије закон о усељавању којим се знатно олакшава долазак квалификованих људи из целог света. Што се Западног Балкана тиче, оданде већ десетине хиљада људи годишње долазе у Немачку.
Сваки пети држављанин Немачке има мигрантске корене, у земљи је десетак милиона странаца… па ипак, Немачка се законски до сада није дефинисала као усељеничка земља. Стари табу сада коначно пуца пошто су странке Демохришћанске уније изашле у сусрет коалиционом партнеру Социјалдемократама, али и привреди која вапи за радном снагом.
Предлог закона о усељавању стручне радне снаге још није написан, али је владајућа коалиција утаначила најважније детаље. Општа оцена је да се врата скоро широм отварају за потенцијалне раднике из целог света, али није извесно да ће се са људе са Западног Балкана који би у Немачку ишта променити.
Ко може да дође?
Свако ко има квалификацију и нађе послодавца који би да га запосли у струци. У преводу, не може свршени инжењер из Гане или Македоније да дође како би радио у кафићу. Нити може да дође неко са основном школом без икаквог заната. Више није нужно да радно место буде са листе дефицитарних занимања нити да Савезна агенција за рад прво врши проверу да ли на бироу рада постоје домаћи радници који би имали предност при запошљавању.
Шта се тражи?
Премда се тржиште рада отвара за сва занимања, претпоставка је да ће и даље 61 дефицитарно занимање бити највећи магнет за усељенике. То су послови у здравственом систему – пре свега нега старих лица – скоро било шта што има везе са електриком, машинством, инсталацијама и све више ИТ сектор.
Удружење бранше Битком наводи да ИТ сектор у Немачкој тренутно тражи 55.000 радника. Зато ће њихов долазак бити посебно олакшан – њима не треба чак ни формално образовање уколико имају потребна знања.
Шта то значи за Западни Балкан?
Питање је. Јер само у последње три године је само у Немачкој издато око 200.000 радних виза грађанима шест балканских земаља из чекаонице ЕУ. Они који би да пакују кофере сада ће само имати већи избор занимања. Проблем може да представља гужва у конзулатима где се – чак и када се имају уговор и радна дозвола – чека месецима, па и више од годину дана.
Како трагати за послом?
Као и до сада, преко легалних посредничких агенција или директно код послодаваца или на сајту Агенције за рад. Али сада се отвара још једна опција – свако са квалификацијом може се доселити у Немачку на шест месеци како би тражио посао. Додуше, он мора имати или нечије гарантно писмо или пар хиљада евра на рачуну како би доказао да ће у том периоду имати од чега да живи, док се не запосли. У тих шест месеци није дозвољено „сналажење“ ван струке како би се нешто зарадило.
Треба ли знати језик?
То још није дефинисано, али министар унутрашњих послова Хорст Зехофер сматра да би немачки требало познавати на нивоу који је иначе тренутно потребан да би се положио „интеграциони тест“, а то је Б1.
Додуше, тренутно је онима из дефицитарних занимања дозвољено да дођу и са слабијим знањем па да у року од неколико месеци то знање унапреде.
Владајућа коалиција се сагласила и да додатно подстакне рад Гете института и центара који помажу у врбовању радне снаге – такви већ постоје у земљама Западног Балкана.
Шта је са избеглицама?
Ту су се највише копља ломила и на крају су Социјалдемократе морале да попусте – и даље неће бити могуће да неко дође без икаквих папира тражећи азил, а да се онда запосли и добије радну визу. Понешто ће се променити за људе који имају такозвани трпљени статус (Дулдунг), односно није им одобрен азил, али не могу бити депортовани из одређених разлога. Они ће моћи да добију бољи статус ако се запосле у струци. Таквих је у Немачкој преко 170.000.
Фото: Pixabay.com
Извор: Kurir.rs/ Dojče vele
