Хрватица Гала Свилан написала је колумну у којој је на занимљив начин приказала свој живот у Београду и одлуку да овде проведе своје студентске дане.
Каже да је из Хрватске дошла у Србију да студира из изната, а након живота у Београду закључила је да су Хрвати, ипак, највећи Срби.
Ћерка телевизијског водитеља Синише Свилана је у колумни за „100 посто.хр“ написала:
„Да студирам у Београду, уместо у некој другој „хоцх“ европској престолници, одлучила сам из разлога из којег радим све у животу: из ината. Ината према познаницима, пролазницима, друштвеним критичарима и душебрижницима. Занимало ме што се налази преко Дунава, те имагинарне границе која наводно одваја цивилизацију од хаоса. Колико истине има у стереотипима и друштвеним табуима“.
Затим пише:
„Закључак мог „експеримента“ заправо је био да сам више научила о свом народу, него оном преко плота. У Србији нисам имала никаквих негативних искустава, сем сазнања да смо ми заправо један суштински недуховит народ“.
Имала је и много занимљивих закључака о грађанима своје земље. А све захваљујући музичком укусу:
„У Загребу постоје само две врсте људи, они који „Еxтра ФМ“ у ауту слушају с отвореним прозорима и пи**е које „Еxтра ФМ“ слушају са затвореним прозорима. За то време на сплавовима трешти Дино Дворник, из кафана Нина Бадрић, а ресторана Џибони. Јер најгори од свих је културни елитизам“.
Сетила се Гала и питања које су јој често постављали када се вратила из Србије:
„А док си студирала у Београду је ли свуда трештала фолк музика“ И мој вечни одговор: „Нису. Трештао је Тома Здравковић. Ипак смо ми Хрвати највећи Срби“.
Гала открива и разлоге због чега се у Хрватској скрива да се слуша популарна музика из Србије.
„Како је у Србији турбофолк био синоним за турска освајања, тако је у Хрватској ребрендиран и носи симболику српског освајања….
Фолк је постао битан фактор у самоодређивању. Ако желимо да дефинишемо себе као индивидуу или народ, потребан нам је онај други. Народњаци су тако постали главни адут при националном дистанцирању. Постоје само два могућа исхода друштвеног става: или прихваташ традиционално (наше) или си одбачен. Све оно што није хрватско, страно је, непожељно, непријатељско. Четири су дозвољена музичка израза која се препознају као хрватски и аутохтони: шлагери, поп-рок, далматинска песма специфична по клапама и славонска тамбурица. Ако не препознајемо неке од ових елемената у музичком изражавању, музика постаје назадна и вулгарна“.
Па и поред овога хрватски спортисти неретко знају да успехе прославе уз хитове наше народне музике, а хрватски навијачи да заиграју Ужичко коло.
Додала је нешто и што ће допасти љубитељима тренутно најпопуларније музике у нашој земљи.
„Да су Џастин Бибер и Шон Пол којим случајем рођени на Балкану, данас би их звали Милан Станковић и Раста“.
Потом је цитирала и Рамба Амадеуса:
„Поп је такође турбо-фолк. Поп је формиран по укусу спонзора и његова функција сама по себи је слава и новац, он нема садржај“.
Фото: Instagram printscreen
Извор: Kurir.rs/100posto.hr
