Српске путарске компаније које су радиле широм света више не могу да воде ниједан озбиљан посао у земљи. Наше фирме не пролазе рестриктивне критеријуме
Српске фирме у овом моменту више нису главни извођачи ни на једној деоници Коридора 10, који је сад већ скоро завршен, али ни Коридора 11. Они који раде, ангажовани су искључиво као подизвођачи. Стручњаци упозоравају да држава дуго о домаћим компанијама не води рачуна, а да је један од већих проблема Закон о јавним набавкама, који је прерано отворио тржиште, не нудећи додатну заштиту домаћима.
Финансирање деоница кроз међудржавне споразуме и кредите страних влада, условљено је тиме да значајан део посла раде њихове фирме.
– Једине две озбиљне фирме у нискоградњи у земљи су „Планум“ и „Путеви Ужице“. „Путеви Ужице“ су већ неколико година у блокади, а „Планум“ је на „позитивној нули“ – објашњава професор Грађевинског факултета Александар Цветановић. – Делом захваљујући неразумевању матичног министарства, чија је дужност да брине о њима, а министарка их, где год може, покопа. Наше фирме немају никакву подршку државе. Сви кредити морају на тендер. Ако се финансира из средстава Светска банке, они дају своје критеријуме, које наше фирме не могу да испуне. Ми тај кредит враћамо, а посао добијају странци. Наши су подизвођачи. Као подизвођачи не могу ни да користе тај посао као референцу. Он припада главном извођачу. Постоје велике фирме које сада имају само менаџмент. Немају оперативу. Менаџмент добије посао, а подизвођачи раде.
Све и да се посао додељује кроз међународни тендер, а у случају међудржавних споразума, извођач се и не бира, српске компаније нису конкурентне. – Закон о јавним набавкама уопште не штити интерес домаћих предузећа и тржиште је беспотребно отворено – додаје Цветановић. – Наше фирме, да се не заваравамо, нису и не могу да буду конкурентне. Међународни уговори подразумевају да они диктирају цену. Ако погледамо, та цена је нешто већа него да је посао додељен тендером. Њихове банке финансирају, али ако се зна да ће њихове фирме узети и 60 одсто посла, онда је питање да ли је тај зајам заиста толико јефтин. Концепт је погрешан. Политичари не воде рачуна ни о исплативости пројекта. Деоница Ниш – Мердаре је потпуно неисплатива, баш као и Нови Сад – Рума. Да би пут био економски оправдан, потребно је да њим дневно иде најмање 15.000 возила.
И у Самосталном синдикату путара истичу да је држава сама, Законом о јавним набавкама, из уобичајених тендерских процедура искључила додељивање послова који се финансирају из зајмова међународних финансијских институција.
– Наше Министарство финансија је само, пре око шест година, прописало да се закон не примењује у случају послова које кредитирају међународе финансијске институције – објашњава Соња Вуковић из синдиката путара. – Све су то некад била озбиљна привредна друштва и држава је одговорна што је данас тако како је. Могли смо да радимо по целом свету, а сада испада да ништа не умемо да радимо. Више је ту проблема. Има више од 300 регистрованих грађевинских фирми, а најмање стотину од њих нема ниједног запосленог.
ТЕШКО ДО СТРАНИХ ТРЖИШТА
Блиски исток је једино тржиште на које бисмо данас могли да се вратимо – сматра професор Александар Цветановић. – Нереално је да размишљамо о Западној Европи. Сирији следи обнова, у Ирак нас зову. Имамо отворена врата, али неко то мора да организује. Надлежно министарство и Привредна комора Србије би требало, али нема ко до води посао на макроплану.
Они нису оспособљени да воде операције на међународном нивоу. Без подршке државе, ми тамо не можемо да се вратимо. Турске и кинеске компаније свуда долазе организовано, уз посредство амбасаде. Код нас се за неки посао јави и више наших предузећа, па још једни друге угрожавају. Наше фирме и даље имају капацитет, то није проблем, али са радницима имају озбиљан проблем. Сви одоше у иностранство.
Извор: novosti.rs
