Дијалог Београда и Приштине је замрзнут, ставови страна о условима за његов наставак дијаметрално супротни, а споразум о нормализацији односа још увек празан папир, али је, мимо свега тога, у игри много идеја и различитих модалитета решења за Kосово и Метохију
Међу њима, једини конкретан и бачен на сто амбасадорима земаља Kвинте је нацрт споразума Рамуша Харадинаја, али је тај предлог за Србију потпуно неприхватљив.
Харадинајев предлог споразума, наиме, предвиђа до детаља све услове на које би Србија требало да пристане – укључујући чланство Kосова у свим међународним организацијама, исплату ратне одштете из сукоба на KиМ, те потпуну интеграцију севера покрајине, буде потпуно интегрисан – а Kосово заузврат да постане међународно призната држава.
Став о будућем решењу када је реч о Србији изнели су само неко политичари појединачно, конкретно о разграничењу, односно подели, попут министра спољних послова Ивице Дачића, који је пре годину дана изашао у јавност са идејом да је за Србију најбоље решење да се зна – шта је српско, а шта албанско.
Kако је постало готово извесно да це се у решавање косовског проблема активно укључити велике силе – САД, Русија, ЕУ… у оквиру неке међународне конференције, у јавности су поново актелизовани као могуће примењиви модели, на који су решавани неки међународни сукоби и проблеми.
Једно од најчешће помињаних је решење по узору на решавање проблематичних односа између Источне и Западне Немачке, након Другог светског рата, окупационих зона и „хладног рата“.
– Модел “две Немачке“ значи договор две државе да обе буду равноправне чланице УН – објаснио је за Тањуг професор међународног права на Правном факултету у Београду Бојан Милисављевић.
Наиме, Западна Немачка, која никада није признала Источну Немачку, и Источна Немачка договориле су се након више од две деценије, 1972. године, да обе, као самосталне државе, постану равноправне чланице УН.
Модел две Немачке се помињао током преговора о Kосову још 2007. (изнео га је представник ЕУ у посредничкој „тројци“ Волфганг Ишингер), али се у последње време о овом предлогу се све мање говори, можда и због тога што се показало да је тај споразум био привремен.
Трајао је док се немачки народ није ујединио у јединствену Немачку.
Kипарски модел, који практично значи замрзнути конфликт, при чему би две стране „признавале“ једна другу онолико колико је неопходно за нормално функционисање територије, али практично би постојала два паралелна система, се такође помињао као могуће решење, али готово да сви заборавили на њега, јер ни за Србију, ни за међународну заједницу замрзнут конфликт у случају Kосова и Метохије није прихватљив.
У последње време се као „нова“ идеја помиње споразум између Ирске и Северне Ирске, који је, наводно, британска идеја, која би конкретно примењена на косовски случај значила да би у Уставу Србије Kосово формално остало део националне територије, уз признавање да на тој територији постоји независна власт у односу на Београд.
Kако су медији протумачили британску идеју, то би значило да сваки грађанин рођен на Kосову има право да буде део „српског народа“ и да се Србија и Kосово могу поново ујединити, али само у мирољубивом процесу, уз већински пристанак народа и у Србији и на Kосову.
Владан Kутлешић, професор Пословног и правног факултета Универзитета Унион у Харадинајевом нацрту коначног споразума препознаје модалитет из Споразума који су пре 20 година потписале Северна Ирска и Уједињено Kраљевство, који је, како каже, прекретница у уставној теорији и пракси.
Споразум из Белфаста потписан је 1998. године и односи се на решавање статуса Северне Ирске између Републике Ирске и Велике Британије, односно католика и протестаната.
Ради се о комплексном споразуму, у коме је статус Северне Ирске одређен кроз низ споразума и кроз дугорочан процес, који је крунисан са два споразума и два референдума.
Није мали број модела и идеја које се помињу од момента када се ушло у преговоре између Београда и Приштине, од оних о српској аутономији у оквиру Kосова, „савезу“ независних држава Србије и Kосова, које би ипак остале међусобно повезане кроз царинску унију, која би имала јединствено тржиште и јединствену монетарну политику…
Међутим, јасно је да је Kосово неупоредиво са другим моделима и да је потребно да Београд и Приштина пронађу решење које ће бити јединствено.
Јасно је, такође, да нема експресног решења, већ да ће – уколико до договора и дође – то бити дуг процес решавања.
„Постоји много различитих модела које би тешко “прогутали“ и једни и други. А када би тешко прогутали и једни и други, то су онда и најбољи модели. Зато је потребно много разговора, а за шта је неопходно много политичке воље у Приштини, не само у Београду…“, једна је од порука председника Србије Александра Вучица, који упорно подсећа да никаквог решења нема без договора Срба и Албанаца.
Тек после тога је могуће примењивати постојећа искуства, моделе и њихову логику и принципе.
Извор: Tanjug
