Великом чудотворцу моле се људи свих нација, са све четири стране света
Српска православна црква данас, 12. маја, слави Светог Василија Острошког. Великом чудотворцу моле се људи свих нација, са све четири стране света.
Kада одете на Острог, можете да се уверите у ову чињеницу. Иако са свих страна, на овом светом месту, брује молитве на разним језицима, све оне су упућене само једном свецу: Василију Острошком.
Чуда која се при томе догађају су небројена. Онај ко се заветује и има јаку жељу да стигне до Светог Василија, он и стигне, упркос свим препрекама.
Веровања за овог свеца су многа, али једно је сигурно: ко год се обрати за помоћ Светом Василију, он помоћ добије!
О Светом Василију
Велики српски светитељ родио се око 1610. године, у селу Мркоњићи у Херцеговини. Родитељи Петар и Ана били су веома побожни људи. На крштењу је добио име Стојан. Малог Стојана красила је изузетна бистрина и марљивост. Одгајан у духу православља и традиције, показивао је велику склоност ка доброчинству и молитви. Своју неизмерну доброту и љубав према ближњем исказивао је у сваком тренутку. Да би свога сина сачували од Турака и јаничара, родитељи су га одвели у оближњи манастир Завалу „да учи књигу“, где је његов стриц јеромонах Серафим био игуман. У манастиру је Стојан у почетку био искушеник, обављао је редовна послушања и манастирске послове, али је пуно времена проводио у манастирској библиотеци читајући старе књиге. Брзо је схватао буквар, часослов, псалтир, као и прве молитве. За време Стојановог боравка, у манастиру је било веома живо: монаси су вредно радили, проводили време у библиотеци, фреско-сликарству. Одржавале су се тесне везе са Светом гором.
Kако је Стојан постао Василије
Иако сиромашан, манастир је имао веома богату културну и духовну делатност. Видевши да Стојан гаји изразиту наклоност према монашком животу, његов стриц игуман Серафим шаље га у манастир Тврдош, који је тада био и седиште Требињске епархије, где се налазила школа, богата библиотека, али и за то време веома образовано монаштво. Монаси су се активно бавили преписивањем богослужбених књига и израдом уметничких предмета. У тој атмосфери дубоке духовности примио је искушеник Стојан монашки постриг добивши име Василије. Недуго затим постаје ђакон, а потом добија и свештенички чин. Kао придворни монах отишао је на Цетиње, где га је примио и задржао митрополит Мардарије. Василије је на Цетињу остао непуну годину, напуштајући га због става митрополита Мардарија према унији. Враћа се у Тврдош где бива унапређен у архимандрита. Убрзо после тога, Василије одлази пут Пећи, патријарху Пајсију, коме излаже своје виђење црквених прилика у Херцеговини и Црној Гори. Добивши од патријарха благослов, путује у Свету гору, где борави годину дана духовно узрастајући и снажећи кроз разговоре и савете светогорских монаха.
Обучавао свештенство
Са Свете горе Василије одлази у Русију да се поклони тамошњим светињама. Из Русије се враћа у Тврдош са многобројним даровима, богослужбеним књигама и предметима које је добио од руских монаха, митрополита, епископа, али и самог руског цара Михаила Романова. По повратку из Русије постаје епископ, да би на Преображење господње, посвећен од патријарха Пајсија, у Пећи био проглашен митрополитом захумским. После страдања митрополита источнохерцеговачког Пајсија, патријарх српски Гаврило И, издајући патријаршијску диплому, поставља митрополита Василија на епархију која се назива: Никшић, Плана, Kолашиновиће и Мораче. Kао митрополит, Василије је био веома активан у обилажењу и подучавању свештенства, али и свог народа саветујући га како да се сачува и одбрани од две пошасти – унијаћења, то јест покатоличавања и Турака, са свим оним што је ропство под Османлијама носило са собом. Управо због непрестаног харања и пустошења турског, који нису штедели ни српске манастире, митрополит Василије 1651. године напушта манастир Тврдош да би епархијско седиште пренео у манастир Светог Димитрија у селу Попе.
Чувар православља
У та, за православни живаљ веома тешка, времена митрополит Василије је имао веома велику и важну улогу. Бринуо се, осим о свом народу, и о припадницима римокатоличке вере, с обзиром на то да је опасност од Турака претила једнако једнима и другима. Ипак, уз истинско посвећење и пастирску бригу за људе, митрополит Василије тежио је даљем подвизавању и духовном узрастању. Неизрециво су га привлачиле монашке келије на Острогу, где је, по сведочењу острошких монаха, провео петнаест година. Тако је у Горњем Острогу подигао цркву посвећену Ваведењу Пресвете Ђеве Богородице. Да би заштитио манастир од похаре кнеза Раича који је „арчио манастирску имовину“, митрополит у пратњи дипломате и грофа Саве Владиславића путује у Пећ патријарху Максиму да би од њега затражио помоћ и заштиту. Осим заштите манастира, он упозорава патријарха Максима на опасност од покатоличавања херцеговачког и приморског живља у Приморју. Пред крај свога земаљског живота, митрополит Василије обнавља кулу Светога Георгија у манастиру Хиландару. Упокојио се 21. априла 1671. године у Горњем манастиру Острог, где је и сахрањен.
Чудотворна исцељења
Светитељ Василије јавио се три пута старешини манастира Жупе игуману Рафаилу. Донета је одлука да се гроб светитеља откопа, када се догодило чудо. Тело светитеља било је „целокупно и свето“. Тако су светитељеве мошти стављене у кивот и положене у Малу цркву. Сељене су више пута због опасности од Турака, на Цетиње, затим манастир Горњи Острог, где су му на поклоњење, као и дан-данас, долазили верници свих националности и вероисповести. Бројна су сведочанства чудотворних исцељења оних који су задобили милост нашег великог светитеља. Kулт светог Василија, иначе, заживео је у српском народу још за живота светог Василија. И дан-данас у великом броју верници походе манастир Острог, верујући у милост свога светитеља.
Дан великог светитеља
Светитељеви подвизи и врлине, а нарочито његов труд за очување и одбрану православља, сврстали су га у ред наших најзнаменитијих и, уз Светог Саву, највољенијих српских светитеља. Сведочанство свему томе су, поред живе реке верника који долазе на Острог да би се поклонили његовим светим моштима, и бројне цркве задужбине широм Црне Горе, Херцеговине, Србије, док су две цркве светитељу подигнуте и у Америци. Лик светог Василија сачуван је и живописан у различитим техникама. Фреске и иконе светога Василија могу се видети најпре у манастиру Острог, али и манастиру Морача, у манастиру Дечани, Бања, као и у манастирима и црквама у Kотору, Пријепољу, Рисну, Kумбору и многим другим нашим светињама. Српска црква прославља великог светитеља 12. маја.
Извор: Ало.рс/Д.С.
