НАТО је, током 78 дана напада на СР Југославију, бацио безмало 300.000 комада касетне муниције.
Ово је прича о пет или шест бомбица које нису експлодирале и људима који су их пронашли.
Пет, можда шест жутих касетних бомби треснуло је на разровани, прашњави друм у Грачаници, десетак метара од места које сам изабрао да, наслоњен на бандеру, упалим цигарету и размислим о догађајима који су се, свуда унаоколо, развијали муњевитом брзином. Британски војници, који су стајали пар метара даље, побацали су пљуге, хитро утрчали у кућицу која им је служила као какав штаб и једнако брзо поотварали прозоре.
Старац, који је пар секунди раније побацао бомбице са тракторске приколице, послагао их је у нарамак, као дрва, и ушетао у канцеларију у коју су, пар тренутака раније, улетели британски војници. Готово истовремено из куће су почели да излећу Британци. Kо кроз врата, ко кроз прозор и отрчали двадесетак метара даље, рачунајући да су ту безбедни уколико ствари крену по злу. Напослетку, из куће је сасвим мирно изашао и старац.
– Њихове су. Ред је да им их вратим – рекао је пре него што се попео на трактор и отишао. На приколици су све време, потпуно мирно, седеле две монахиње, које је старац одвезао пар стотина метара даље.
Британци, који су сваким тренутком били све даље од канцеларије, подигли су, с правом, силну узбуну па су се, изненађујуће брзо, подижући облак прашине ту створили различити специјалци – стручњаци за демонтирање бомби, екипа са озбиљно тешким, челичним штитовима и ирски падобранци, које је било лако разликовати од осталих британских војника јер су носили јаркозелене беретке.
Потерали су посматраче на раздаљину која им се чинила прикладном, навукли гломазна заштитна одела и опрезно ушетали у канцеларију, двадесетак минута и много телефонских разговора касније нежно су изнели жуте бомбице и лагано их положили на асфалт, двадесетак метара од улаза. Одмах за њима, дошла је једнако тешко опремљена екипа која је око бомбица поставила гомилу врећа са песком и место уступила човеку који је усред купе бомбица и врећа поставио експлозив, развукао жицу и лаганим кораком се удаљио негде до места на којем сам се налазио.
После неколико упозорења чуо се прасак од чије су снаге попуцала стакла на неколико околних кућа, укључујући и она на британској канцеларији. Специјалци су још једном „бацили поглед“ на место експлозије, закључили да је криза окончана, спаковали опрему и нестали једнако брзо као што су дошли.
Представници Kфора су локалне лидере, српске и албанске, после молили да утичу на сународнике да неексплодиране мине, бомбе или какву другу муницију не доносе њима, већ да пријаве место на којем су их пронашли, па ће стручњаци за експлозиве већ наћи начин да их безбедно уклоне.
Овај пут нико није страдао, али је шира слика проблема који су настали због силне неисправне муниције раштркане широм Kосова била много другачија. Фондација вијетнамских ветерана, која се деценијама бави проблемом мина и свакојаких других експлозивних средстава заосталих након конфликата, објавила је да су од јуна 1999. до новембра наредне године, на Kосову у експлозијама заборављене муниције страдале 103 особе, те да су још 394 озбиљно повређене. Уједињене нације су, у јулу 2000. године, објавиле прилично сличне податке, па је, према статистици Унмика, у експлозијама страдала 101 особа, а 395 је рањено. Истовремено, уклоњено је 3.066 комада касетне муниције.
По доласку на Kосово, Kфор је, рачунајући на вероватан број неексплодираних касетних бомби, објавио да се тражи најмање 4.000 комада ове муниције. НАТО је током бомбардовања на 333 циља у тадашњој СР Југославији бацио 1.392 касетне бомбе у којима се налазило укупно 295.700 комада муниције.
Амбициозни програм рашчишћавања од касетне муниције и мина из никада обелодањених разлога прекинут је 2001. године, иако је на Kосову остао велики број неиспитаних места. Чишћење експлозивних средстава, после те године, настављено је, али драматично мањим интензитетом.
Извор: srbijadanas.com/РТС
