Узајамно обећано уништење било је једина брана тој великој реци лудила што је називамо Хладни рат. Сједињене Америчке Државе и Совјетски Савез имали су довољно оружја за уништење целог света, па чак и узвратном нападу. А између њих, несврстана, нашла се Југославија.
Већ крајем четрдесетих, док још није ни довршена постратна обнова Југославије, покренут је нуклеарни програм с планом развоја атомске бомбе. Испрва га нико није схватао претерано озбиљно, па се ни у бројним америчким обавештајним документима практички ни не спомиње све до друге половине седамдесетих, кад Југославија први пут завршава на попису сумњивих држава. Тајни документ под називом “Проспекти за даље ширење нуклеарног оружја” с краја 1975. године први пут ставља југословенски нуклеарни пројекат раме уз раме с другим великим силама.
ЦИА-ини аналитичари расправљају колико би другим, у то време ненаоружаним државама, требало времена за градњу нуклеарне бомбе. Док Јапан и неке друге велике државе попут Западне Немачке могу, према мишљењу тих аналитичара, добити најопасније оружје у року од две године.
Југославији би требало чак пет. Уз сву силу шпијуна, шпијунских авиона и сателита, ЦИА је закључила да Југославија може имати атомску бомбу до 1980. године.
На управо те документе позивао се Филип Ковачевић, гост предавач на Универизету у Сан Францисцу, кад је преко српских медија лансирао тезе о томе да је једно тако опасно оружје могло сачувати целовиту Југославију.
“Дакле, могла је Југославија имати бомбу над бомбама, све је зависило о политичкој вољи тадашњег руководства. Неки су у том руководству, у којем Тито због болести више није имао доминантну улогу, изгледа вец́ видели своју будуц́ност изван југословенске државе коју би, по мом мишљењу, врло вероватно, поседовање атомске бомбе спасило од бруталног и крвавог распада”, нагласио је Ковачевиц́ у разговору за Спутњик.
Немирно и с друге стране оловне завесе
С једне стране, можемо повући одређене паралеле краха Југославије с распадом Совјетског Савеза. Комунистичке државе, различити народи, комплексан систем управљања. СССР се распао мирним путем, а имали су нуклеарне бомбе. Строго поверљиви разговори на највишим нивоима америчке власти панично су гледали према Москви и покушају војног удара почетком деведесетих. Док се Југославија већ распала, док су први масакри већ почели, Американци су нервозно чекали што ће се догодити с друге стране оловне завесе. “Југославија, али с нуклеарним бомбама” био је уваженији став међу песимистима. Постојао је потпуно озбиљан страх да ће доћи до рата између бивших советских република и да ће, рецимо, Украјинци лансирати бомбе на руску браћу. На сву срећу, до тога није дошло. Зашто није дошло до нуклеарног рата између бивших советских држава ипак је тема за један други текст. Вратимо се на нама ближе просторне оквире.
Анализе америчких обавештајаца с краја 1990. године говоре да је Југославија мртва. Док је некад давно Југословенска народна армија пружала јасну кохезивну силу, што су неки ранији тајни документи и описивали, сад је постало јасно да ни Комунистичка партија нити ЈНА не могу одржати државу на окупу. “Партија је у расулу, војска је изгубила свој престиж због снажне идентификације с КП-ом, али и зато што је већина државе сматра институцијом под српском доминацијом. Није испливао нити један свејугословенски покрет да би испунио празнину насталу распадом Титове визије југословенске државе, а неће ни испливати”, стоји у тајној анализи моћне америчке обавештајне службе.
Исти документ невероватно, готово пророчки, тачно описује како неће доћи до отвореног међурепубличког рата на тлу бивше Југославије. Србија неће употребити војску за уједињење српских територија, али ће потицати побуне у Хрватској у Босни и Херцеговини, што ће довести до крвавог међуетничког сукоба. Све те тезе су се обистиниле. А сад замислимо да је Балкан, уместо бурета барута, седио на нуклеарној бомби.
“Југославија има програм развоја нуклеарних реактора и коришћења домицилног урана као погонско гориво. Веома мала установа за хемијско репроцесирање је изграђена. Репроцесирала је нешто озраченог горива из истраживачког реактора које су добили од Совјета 1966. године. Први нуклеарни реактор купљен је од САД-а и требао би почети с радом почетком 1979. године. Немамо доказе да Југославија планира да гради лабораторије за репроцесирање довољно велике за збрињавање горива из тог реактора. Одлучи ли то да ради паралелно с градњом реактора и, под условом да доврши потребна истраживања, могла би имати нуклеарну бомбу већ до 1980. године”, стоји у документу “Проспекти за даље ширење нуклеарног оружја”.
Ковачевић се позива и на неке друге документе ЦИА-е који говоре да је Југославија већ почетком педесетих година прошлог века слала студенте на разне америчке универзитете како би стекли одговарајућа знања за рад на развоју нуклеарног програма. Далеко важнија је сарадња с Норвешком. Године 1952. Драгослав Поповић почео је своју двогодишњу едукацију на Истраживачком институту за енергију и нуклеарну технологију у Кјеллеру.
Тамо се бавио истраживањем извлачења плутонија из руде. Већ идуће године постигнут је оквирни споразум с Норск Хyдро-Електриск о куповини 10 тона тешке воде, веројатно с циљем набавке реактора за тешку воду од Норвешке. Како стоји у анализи Нуцлеар Тхреат Инитиативе, Југославија никад није довршила тај договор и купљен је јефтинији реактор од Совјетског Савеза.
1956. споразум о нуклеарној сарадњи између Југославије и Совјетског Савеза
Споменимо сад мало техничку страну приче. Кључ у развоју нуклеарне бомбе био је један од изотопа водика, деутериј, и његов спој с кисеониом назван тешка вода. Почнимо с брзинским и заиста површним описом цепања атома. Неутрони, саставни делови атома, ударају у атоме других елемената, у нуклеарним бомбама најчешће је реч о једном од облика уранијума, довољном брзином да их расцепе па да уранијум испусти своје неутроне што покреће ланчану реакцију. Брзина удара неутрона је кључ зато што морају довољно брзо ударити у атоме уранијума да их расцепе, а опет не пребрзо да их само окрзну. Због тога је потребан модератор или успоривач, а најпоузданији модератор била је тешка вода. Касних тридесетих и раних четрдесетих година прошлог века највећи светски произвођач тешке воде била је једна специфична хидроелектрана Норск Хyдро дубоко у беспућима хладног севера европског континента, у Норвешкој.
Нацисти су били свесни да им требају големе количине тешке воде за провођење експеримената, а савезници су пратили њихове потребе и почели нагађати да раде на нуклеарној бомби. Кад су нацисти окупирали Норвешку, уз свесрдну подршку одређених делова норвешког друштва, у руке им је пао и Норск Хyдро. Убрзо су почели да поризводе све веће и веће количине тешке воде за потребе нацистичког програма израде нуклеарне бомбе и отприлике у то доба, негде на прелазу из 1941. на 1942. годину, родила се идеја како би требало уништити Норск Хyдро.
Како су у све били уплетени и Норвежани, овде је важно напоменути да је норвешки краљ Хаакон ВИИ. одбио предају нацистима и наставио борбу из Лондона, одмах су почела упозорења да хидроелектрана ради и неке друге ствари. Због тога је спроведена и једна од најважнијих војних операција Другог светског рата, у којој су савезнички командоси тешко оштетили ту хидроелектрану и тако спречили Адолфа Хитлера у изради најопакије бомбе. И само неколико година након краја рата исти тај Норск Хyдро, вероватно из истог погона, продавао је Титу и комунистима тешку воду која их је могла уништити.
Године 1956. потписан је споразум о нуклеарној сарадњи између Југославије и Совјетског Савеза, а до краја тог века је довршен реактор РА у Винчи. Други реактор, РБ, имао је проблема у раду, па је једна особа погинула од зрачења док их је петоро тешко повређено. Једина шанса за спас њихових живота је експериментална клиника Цурие у Паризу. Француски доктор Георгес Матхé долази на радикалну идеју – први пут у историји медицине направиће трансплантацију коштане сржи. Пет Француза ризиковало је живот како би спасили потпуне странце, јер су сви дотадашњи покушаји трансплантације имали смртне последице и за доноре и оне који су примали коштану срж.
Претња од нуклеарне катаклизме је озбиљно схваћена, па су сви реактори модификовани како се сличне несреће не би поновиле. Тек нешто касније, на другом крају државе, на љубљанском Институту “Јозеф Штефан”, почела је градња америчког реактора који је упогоњен у марту 1966. године. Управо овде се најбоље види како је тадашња југославенска влада играла на карту најбољег понуђача и нису се превише устручавали од Совјета тражити оно што им Амери не дају или обрнуто.
Ускоро ће и Тито обуставити нуклеарни програм без превише објашњења. Можемо говорити да је био прескуп (потрошени су милиони долара без неког великог учинка), можемо говорити да није било потребе за атомским оружјем јер је Стаљин умро, па није било претње совјетске инвазије, а можда је и нешто треће.
Два нуклеарна програма за развој југославенске атомске бомбе
Како било да било, Тито је постао један од највећих поборника нуклеарног разоружавања и један од вођа покрета несврстаних. Југославије ће 1968. године потписати споразум о спречавању ширења нуклеарног оружја, две године касније га и ратифицирати и 1973. године почети преговоре с америчком компанијом Wестингхоусе о градњи прве и једине југославенске нуклеарне електране у Кршком.
1973. године потписан је споразум између Међународне агенције за нуклеарну енергију с једне стране и Југославије с друге стране. Идуће године почиње градња реактора у Кршком, да би 1974. године сви напори за миром пали у воду. Индија постаје шеста држава света с успешно спроведеним нуклеарним тестом. Југославија и Индија тада воде велике борбе за премоћ у заједници несврстаних, а први с нуклеарном бомбом би засигурно могао повести за собом и остале камо год жели.
Тито то никако није хтео и тада сазива, под највећим мерама тајности, састанак шефова војске, обавештајне службе и нуклеарних института. “Развијајте цивилну нуклеарну енергију, али користите је за прикривање паралелног војног програма”, гласила је Титова заповест. Магазин Војна историја описаће то овако:
“Што се тиче развоја југославенске атомске бомбе, све до 1988., постојала су два истодобна нуклеарна програма: ‘Програм А’ — развој атомскога оружја те ‘Програм Б’ — који је био намењен мирнодопској употреби нуклеарне енергије (садржавао је 11 пројеката од којих су сви били у служби израде атомскога оружја), а требао је омогућити фузијским материјалом ‘Програм А’. Главни пројекти ‘Програма А’ били су пројектирање и развој хемијскога високоексплозивног пуњења за фузијску бомбу имплозијскога типа, производња нуклеарних саставница бомбе, укључујући и неутронски детонатор који ће покренути ланчану реакцију, планирање и извођење експеримената (осим нуклеарним експлозивом), компјутерска симулација нуклеарних процеса за различите облике и саставе бомби и истраживачке студије различитих облика подземних атомских експеримената.”
И ту ступа на сцену оно раније извештавање аналитичара ЦИА-е који су били уверени да Југославија стварно и може изградити комплетну инфраструктуру за нуклеарну бомбу. Још од Другог светског рата није довољно избацити је из каквог бомбардера, као што су радили Американци изнад Хирошиме и Нагасакија.
Покушавали су Амери и с топовима, али најучинковитија је била једноставна ракета. Погађа циљеве стотинама или хиљадама километара далеко довољно прецизно за конвенционалне експлозиве, а камоли за нуклеарну бомбу која уништава квадратне километре и километре простора. А у заједници несврстаних било је неколико потенцијалних партнера за набавку ракета таквог домета. Први ‘сумњивац’ је Ирак и Саддам Хуссеин па се и дан данас испредају легенде да је Југославија набавила ракете домета стотињак километара за провођење нуклеарних тестова по Херцеговини. На крају до тога није ни дошло, али су легенде остале. Да се нису испредале само локалне легенде, сведочи и један текст с почетка 1988. године у немачком Дер Спиегелу. Они су оптужили Институт Руђер Бошковић да, уз финансијску помоћ сарајевској Енергоинвеста, спроводе репроцесирање радиоактивног материјала.
Исти текст преноси и спекулације да је Енергоинвест, највећи југославенски извозник опреме за нуклеарна постројења и финансијер Руђера Бошковића, заправо параван за либијско плаћање израде нуклеарне бомбе за њихове потребе. Научници с Руђера, Енергоинвеста, па чак и из Међународне агенције за нуклеарну енергију одбацили су такве тврдње. Ни месец дана пре тог текста је Савезно извршно веће обуставило све напоре на градњи нуклеарних реактора све до 2000. године.
Разлози ове обуставе комплетног, и цивилног и војног, нуклеарног програма су пуно јаснији. Како је Еxпресс.хр раније писао, једно саопштење променило је све.
„Несрећа се догодила у чернобилској нуклеарној електрани и један реактор је оштећен. Спроводимо мере да елиминишемо последице несреће. Помоћ је пружена потребитима. Влада је успоставила комисију.“
Уз те четири реченице је први пут велики Совјетски Савез признао да њихова славна нуклеарна моћ можда и није тако бајна како то представљају у иностранству. Те кључне, четири реченице објављене су као мала вест у совјетској новинској агенцији ТАСС неколико дана након несреће у Чернобилу, и то тек након што су шведски стручњаци открили повишене нивое зрачења па су били у страху да није нека њихова електрана покварена.
Извор: Express.hr/ Еспресо.рс
