СФРЈ је била земља у којој је било милина живети. Уређена, поштована, цењена.
Пасош ове државе вредео је милионе и отварао врата сваке земље. Породица Бојана Дедића је, нажалост, искусила и другу страну ове утопијске државе.
Бојан је рођен 1971. године у Београду. Завршио је Факултет примењених уметности и по струци је архитекта ентеријера, али ради као персонални тренер. Он није јединац. Његова мама Љиљана и отац Боривој Дедић имају и старијег сина Срђана. Дете које је рођено годину дана пре Бојана и које су имали прилике да гледају и чувају само првих недељу дана његовог живота.
Након тога је Срђан, тврдили су лекари, преминуо. Отац Боривој је све до своје смрти био сигуран, а мајка Љиљана и даље верује да им је дете украдено. Бојан је, такође, уверен да је Срђан жив, односно да је био жив у моменту када је његовој породици саопштено другачије
Само недељу дана након што је из „Народног фронта“ доведен као потпуно здрава беба Срђан је почео да кашље. Родитељи су га одмах одвели у ту исту болницу где им је недуго по пријему речено да је беба преминула.
– На питање од чега, јасан одговор нису добили – прича Бојан у једном даху. – Није им било дозвољено чак ни да виде сопствено дете, а ни да га сахране. Тело је одмах послато на кремацију. То је објашњење које су добили. Како, зашто и ко је то дозволио? То су питања која су и дан данас без одговора.
Наравно да родитељи нису мирно прихватили то што им је речено.
Отац је полудео. Почео је да виче и да се расправља, а онда му је на фин начин скренута пажња на то да би било боље да престане да поставља питања и да се свађа, да не би завршио као Срђан у пећници – прича Бојан.
Ни после толико година није успео да сазна истину о томе шта се заиста догодило тог кобног дана.
– Према закону, породица је та која одлучује шта ће урадити са телом детета, али кад нема тела, немате право ни да одлучите, а камоли да питате. То је било време када су вас отписивали само уколико бисте макар накриво погледали Титову слику – прича Бојан.
Он потврђује да никаква документација није добијена и да је Срђан уписан у књигу рођених, али не и у књигу умрлих, тако да је и даље папиролошки жив.
– Никада га нико није тражио. Ни за полазак у школу, ни за одлазак у војску, што је технички немогуће јер званично није уписан у књигу умрлих. Барем не да ми знамо. Ако су и постојала нека документа, свакако су била безначајна и вероватно по дифолту – објашњава Бојан.
Потрагу нису смели да наставе. Јасно им је стављено на знање шта их чека уколико буду инсистирали.
Годину дана од Срђанове мистериозне смрти рођен је Бојан. Сада је, сматра, за било какву потрагу исувише касно, али не прође ни дан да се не сети да је тамо негде његов, годину дана старији брат, можда, и даље жив, па му с времена на време посвети понеки статус на друштвеним мрежама.
– Ако је тамо негде, ни не слути да има млађег брата. Нема га ни на једној јединој слици. Није било времена за то. Можда се исто зове Срђан, можда Мајкл, све зависи коме је продат, али му је лакше макар утолико што се не буди сваког јутра питајући се: „Где ли је мој млађи брат?“ Личимо ли макар мало и шта бисмо данас радили да нас живот… чак не ни живот… да нас људи, којима се тако могло, нису раздвојили – са сетом у гласу завршава причу Бојан свестан да је немоћ нешто најгоре што може да задеси једног човека, а у овом случају целу породицу.
Фото: Pixabay.com
Извор: Курир/srbijadanas.com
