Војно-политички коментатор Мирослав Лазански пише о новој понуди Црне Горе НАТО пакту, његову колумну преносимо у целости:
Црна Гора је најавила да ће бивше војно одмаралиште ЈНА Валданос крај Улциња дати Американцима и НАТО-у за ратну луку, односно војну базу. Некада су се тамо одмарали припадници ЈНА, њихове породице, али и други цивили, јер одмаралиште је било отвореног типа. Истина, много скромније него Купари, Башко Поље или Дуилово, све у Хрватској. Смештен у ували Валданос, међу 30.000 стабала маслина, са малом долином у којој су монтажни бунгалови, али и зидани објекти, Валданос је после распада СФРЈ једно време фигурирао да буде нова ратна лука ратне морнарице СРЈ. Ипак, војни стручњаци су проценили да је то тада, због цене, био тешко изводљив подухват.
Наиме, улаз у увалу Валданос врло је узак, с једне стране је рт на којем је светионик, на другој, северној страни су литице, заправо клифови. Када је ветар јачи од четири бофора, посебно када су налети југа, бродови напросто поигравају у уском заливу, са могућношћу да се разбију о камену обалу. Војни врх СРЈ је тих деведесетих година закључио да је Валданос ипак неприкладна ратна лука, иако сам ја управо на страницама „Политике“ навијао да се изгради лукобран дужине 500 метара и да се тако спрече удари ветра и високи таласи у самом заливу.
Тадашња процена је била да би продубљивање дна у заливу и проширење сидришта – да би наши ратни бродови величине ракетних фрегата од 1.700 тона депласмана могли да маневришу у заливу чије обале може да пребаци и ваздушна пушка – у старту коштало најмање 50 милиона долара. Без копнене инфраструктуре и логистике, што све обавезно иде уз ратну луку, а укупне трошкове повећава најмање три пута.
Ако би НАТО бродови требало да се усидре у Валданосу, онда би проширење и продубљивање залива морало да буде још радикалније, што изазива и питање зашто је то потребно НАТО-у, ако има луке у Албанији, од Драча, Валоне до острва Сазан. НАТО није формирао ниједну сталну војну базу, ни поморску ни ваздухопловну, у Хрватској, где је то могао са релативно малим трошковима, што су на десетогодишњицу уласка Хрватске у војни савез са критичким освртима недавно пропратили хрватски медији, уз питање: ,,Шта смо добили уласком у НАТО?“
Зато ми је мало чудно да председник Црне Горе господин Мило Ђукановић јавно нуди Валданос за базу НАТО-а. Чему та додатна удварања Вашингтону, када су врло мале шансе да Американци прихвате улагање у Валданос као ратну луку НАТО-а? И шта би, уосталом, НАТО добио са Валданосом? Кога да контролише, када са друге стране Јадрана постоје италијанске ратне луке? Мислим да у Подгорици нису ни свесни да ће о црногорским поморским амбицијама на Јадрану одлучивати Рим, а Италија неће дозволити никакву нову ратну луку Валданос. Као што је блокирала Хрватској било какве амбиције да има подморнице. Пошто је у НАТО-у принцип одлучивања консензус. После распада СФРЈ у Риму су отворено рекли да је „Јадран маре нострум“. Што значи да је могуће да ће се амерички војници купати у Валданосу као туристи, бунгалови су сасвим добри, и удисати ваздух маслињака, али од ратне луке НАТО-а, браћо Црногорци – ништа. Немају ни Амери паре за бацање.
Заправо, годинама сам веровао да су три ствари код Црногораца практично непромењиве: црногорско чојство, јунаштво и гостољубивост, љубав коју гаје према Русији, и то да су са Јапаном још у ратном стању. Када сам за ово треће 1994. у Токију упитао начелника Генералштаба јапанских одбрамбених снага генерала Тецуу Нишимотоа, он ме је немо погледао и почео да се смеје.
Дакле, у то треће сада нешто мање верујем. Додуше, и црногорски историчари сада се доста труде да негирају било какву помисао да је Црна Гора, као савезник Русије, 1904. године објавила рат Јапану. Кажу, било је добровољаца из Црне Горе који су се у том руско-јапанском рату борили на страни Русије, помињу се и појединци, као др Анте Гвозденовић, који је био у штабу руског генерала Куропаткина, па Јован Липовац, који је командовао црногорским одредом у том рату, па Александар Саичић…
Руски цар је у то време тврдио да је „Црна Гора истински и једини пријатељ Русије“. Љубав је била обострана, Русија је финансијски помагала Црну Гору, обнављала школе и цркве у Црној Гори, слала чак и одећу за двор на Цетињу, слала жито за народ у Црној Гори, црногорски краљ је био и пуковник руске армије.
Године су пролазиле, много је Црногораца заглавило на Голом отоку због Стаљина, процентуално можда чак и највише, много је Црногораца било на дужностима политичких комесара у ЈНА. Зарађивало се на ремонту совјетских ратних бродова у Арсеналу у Тивту, долазиле су совјетске подморнице, разарачи, све по прописима што се тиче погона и наоружања. Југославија је водила рачуна да после сваког совјетског ратног брода у наше луке уплови амерички ратни брод, и обрнуто.
А онда је Црна Гора уласком у НАТО лупила прави шамар захвалности Русији. Па је затим Подгорица увела и санкције Русији. Зар треба бити већи католик од папе?
Извор: Политика/Србија јавља
