Све што се дешава у ЕУ последњих година недвосмислено говори да је проширење на дугом штапу. После шок поруке из Париза, да у садашњој ЕУ нема простора за нове чланице и да би еветнуланом пријему требало да претходи реформа Уније, отворено је питање да ли ће и када бити скинути катанац са европских врата?
Ствар изгледа лошије када се у обзир узме чињеница да Србија (која се, уз Црну Гору означава као најдаље одмакла на путу ка ЕУ) још није спрема за улазак и трку са далеко моћнијим чланицама у заједничкој кући и на заједничком тржишту.
Неколико је фактора који говоре о дубинским проблемима унутар ЕУ, која је, чини се, на прагу великих промена. Од њиховог исхода зависиће и потенцијал да Србија оствари свој циљ и постане чланица ЕУ.
Ти фактори су двоструки и тичу се и Србије и ЕУ: европски избори и уздизање деснице, Брегизт, крај ере Ангеле Меркел, тежње Француске да постане водећа сила, али и реформе које Србија још није сасвим спровела, Косово и НАТО.
1. Уздизање деснице и европски избори
Избори за чланове Европског парламента (ЕП) биће одржани од 23. до 26. маја. Сам процес блокираће на извесно време деловање ЕУ, а то ће се одразити и на решавање питања Косова. То је само један од проблема. Други, већи, тиче се тога како ће ЕУ након тих избора изгледати, а како ствари стоје, предвиђа се уздизање деснице и евроскептичних снага.
Анкета о изборима коју је објавио ЕП, иако показује наставак доминације традиционалних партија и централистичку већину за коју се очекује да подржава предлоге ЕК, бележи се и раст места за екстремно десне странке за чак 40 одсто. Како оцењује Ројтерс, чињеница да би у будућем парламенту екстремна десница могла да има од 14 одсто посланичких места значи – политичку неизвесност. Утицај таквих идеја могао би да буде још један ексер у ковчег европске идеје, па самим тим и проширења.
2. Брегзит: ЕУ прво сређује своју кућу
Осим тога, ЕУ се суочава са проблемима у сопственим редовима, који се тичу изласка Велике Британије. То је изазов и за ЕУ и за Британију, али независно од тога, може имати утицај и на проширење, којем се Лондон иначе противио, а сада би, из позиције ван Уније, могао додатно да га дезавуише.
Док се бави тим питањем, ЕУ сасвим сигурно неће примати нове чланице. У том светлу треба посматрати и поруке из Француске – нема проширења пре реформе – јер управо је Брегзит гурнуо у први план потребу за реформама Уније. С друге стране су претензије које би у региону Лондон могао да има како би ојачао свој политички утицај на Балкану по напуштању ЕУ. Засад, сфере њихових интереса не поклапају се са сферама интереса Србије и Британија се сматра једном од највећих препрека на путу постизања договора са Косовом који укључује разграничење.
3. Крај ере: Меркел одлази, шта даље?
И најављено повлачење немачке канцеларке Ангеле Меркел, која се доживљава као незванични лидер Европе, носи тежину. Како за Унију, тако и за Западни Балкан. Откако је објавила да се неће поново кандидовати за председницу Хришћанско-демократске уније (ЦДУ), а самим тим и да неће продужити свој мандат на челу Немачке после 2021, ЕУ се нашла готово у стању узбуне, а у најмању руку – неизвесности.
Већ у првом тренутку, бриселски аналитичари тумачили су њен одлазак као најаву промене политике Немачке према проширењу. Треба имати на уму да су управо Меркелова и Немачка увек – опрезно, али са извесношћу – говорили о неопходности проширења на Балкан. Управо она је и иницијатор Берлинског процеса, који се бави чланством Западног Балкана у Унији. Након што је ЕК ослабила у вођењу процеса проширења, ту позицију је преузела Немачка под палицом Меркелове. Јасно је да њен одлазак не значи катанац на проширење, али тумачења су да би тај процес могао још да се успори и не само због њеног залагања на том пољу, већ и због потенцијалне борбе за превласт и нову најмоћнију чланицу ЕУ.
4. Улога Француске: Макрон уместо Ангеле?
Такве претензије има управо Француска и оне нису тајне. Иако одлазак Меркелове не значи аутоматски губитак водеће позиције Немачке, нема сумње да ће поједине земље пожелети да искористе вакуум. Бројне анализе посвећене су управо жељама и потенцијалима француског председника Емануела Макрона да се наметне као нови неформални лидер ЕУ. И амерички „Тајм“ га је назвао „следећим лидером Европе“, а он сам је више пута истакао да су Француска и Немачка земље које треба да предводе јединствену Европу.
Када је реч о политици унутар ЕУ, он и Меркелова били су на супротстављеним странама по неким важним питањима (улога Турске, на пример). Мада сам Макрон није без проблема у побуњеној Француској, оно што се тиче Србије је јасно – француски председник један је од првих који је јавно и без увијања ставио знак питања на проширење и то у ЕП, априла прошле године, када је рекао да ЕУ не треба да прими ни једну нову чланицу док се реформише.
5. Србија и реформе: Посао који је пред нама
Француска инсистира на реформама и томе да Србија почисти своје двориште, док ЕУ то чини у сопственом. Ипак, пред Србијом је пуно изазова. Мало се говори о томе да би било бесмислено ући у ЕУ на исти начин као неке друге, слабије чланице из источног блока, јер то аутоматски значи губитак на више нивоа – на тржишту, код моћи у доношењу одлука, у одливу мозгова… Када је реч о реформама, пре свега оним економским, Србија добија похвале од ЕУ, али и других међународних финансијских институција. Са друге стране, постоје и “минуси”, а један од основних је владавина права без које, не устручавају се да поруче, нема ни ЕУ. Колико је ова област важна показује и то што је преговарачко поглавље које се бави владавином права (23) условно, прво отворено, и које ће бити последње затворено у преговорима са Унијом. У финалу, то значи, да без испуњења ових критеријума, а они подразумевају независно судство и тужилаштво, суђење у разумном року, борбу против корупције и још штошта, и даље ћемо “тапкати” у месту. У том контексту треба посматрати и циљ Србије да до 2025. године постане чланица.
6. Косово: Нико у ЕУ не жели увоз нестабилности
С друге стране, без обзира на реформе, уколико се не реши питање Косова, о чланству у ЕУ је илузорно расправљати.
Да ЕУ неће увозити нове територијалне несугласице, већ смо научили као песмицу. А опет, решење косовског питања зависи од свих ових поменутих играча и неких других приде (САД) и засад је потпуно неизвесно. О разграничењу Срба и Албанаца, које се налази више у неформалном току преговора него за столом у Бриселу, спекулише се већ месецима, а постављени су и неки рокови у 2019, које је, чини се, тешко достићи. Комплексност тог питања је вишеструка јер сат откуцава, а не постоји једниствени став око тога какво то решење треба да буде – док Србија жели компромис и да „нешто добије“, Албанци нису сложи око разграничења које су сами пласирали, а у ЕУ постоје различите струје (Немачка и Британија су против разграничења). Оно што је, међутим, извесно, Србија са нејасним граница, неће ући у ЕУ.
7. НАТО: Није нужно, али не може да шкоди
Још једно од отворених питања када је реч о Србији је чланство у НАТО. Иако чланство у овој војној организацији није само по себи услов за улазак у Унију, чињеница је да су готово све чланице Уније у исто време и део овог савеза.
Са чланством Црне Горе и Македоније, Србија и БиХ су остале практично једине земље у региону које нису њен део. Сарадња Србије и НАТО постоји и огледа се и кроз Партнерство за мир, као и у великом броју војних вежби које српска војска има са овом организацијом. Отворено је питање да ли ће се Србија суочити и са НАТО захтевом након што други услови буду испуњени.
Извор: Блиц
