„Каменчић у ципели“ – тако је пре извесног времена бугарски премијер Бојко Борисов назвао проблем Београда и Приштине који, како је рекао, „ако га не извадимо, ако то не прође, онда нема начина да разговарамо о инфраструктурној или дигиталној повезаности“.
Борисов је то рекао на маргинама конгреса његове странке ГЕРБ, говорећи генерално о смиривању страсти на Балкану, а „косовски чвор“ му је послужио као пример.
Међутим, тих каменчића у ципели има и мимо Косова и Метохије, и то нарочито када је у питању однос ЕУ и Западног Балкана. Да они „жуљају“ и међусобне односе, али и Унију која још није сигурна да ли жели проширење, реформу, прво једно па друго, или оба у исто време, није непознаница, тим пре што ни у самој заједници европских народа нема једиственог става шта и како даље.
Са друге стране, земље Западног Балкана, неке са мање неке са више права, очекују испуњење обећања која им је управо Унија дала али, пошто тај процес не иде баш тако глатко, свако мало направи се по неки „жуљ“.
Да ли ће га санирати, или би он могао и да пукне, питање је које се често поставља, док сви чекају коначну одлуку и одговор на питање: шта даље, да ли се ЕУ проширује, продубљује, реформише, или је посредни само још једна лажна дилема?
Док не стигне одговор, на Балкану с времена на време кључа, и док тај процес траје а ЕУ се преиспитује, озбиљни проблеми су на видику.
Дијалог Београда и Приштине
Обема странама јасно је речено да могу да се поздраве од евроинтеграција уколико не реше спор који имају и не потпишу правно-обавезујући споразум о нормализацији односа.
Док се чека тај „историјски“ споразум како га многи називају, и онако врло озбиљни проблеми, све више узимају маха. Приштина са једне стране уводи таксе на српску робу, тажи признање независности, док Београд инсистира на укидању истих тих такси и наставку дијалога.
Међутим, иза дипломатских прегањањ кључају озбиље тензије, са све чешћим упадима тзв. косовске полиције на север КиМ, оптуживањем Србије за геноцид и прљавим кампањама, али и, са друге стране, блокадама чланства лажне државе Косово у међунардоним организацијама, па и озбиљном дипломатском раду на повлачењу признања.
Иако Борисову све ово изгледа као „каменчић у ципели“, није тешко закључити да је реч о „жуљу“ који би било када могао да пукне.
Македонија и приступни преговори
Са друге стране, Северна Македонија и Грчка су свој „каменчић“ извадиле решивши вишедеценијски спор око имена. То је уједно за Македонију био и услов да би отпочела преговоре за приступање Унији, али они за сада изостају.
Уколико то остане тако, а за сада датума нема, готово је извесно да би грађани могли да се деморалишу, да би на снази могли да добију Албанци из ове земље, који би се окренули једној другој „понуди“ – стварању такозване „велике Албаније“.
Иако је приступила НАТО, наставак евроинтеграција је ипак оно што Македонце више занима, а њихов изостанак само прети да направи једну озбиљну пометњу.
Албанске нескривене намере
За то време премијеру Албаније Едију Рами љуља се фотеља, који је иначе својим бирачима такође обећавао отпочињање преговора са ЕУ. Као и у случају Северне Македоније, почетак преговора је одложен. Рама не крије разочарење оваквом „пацком“ из ЕУ, али не крије ни своје идеје које би подстакле стварање „велике Албаније“.
Он је све то нескривено, и у више наврата поновио, а последњи пример је потписивање споразума између Тиране и Приштине о, практично, заједничкој спољној политици, заједничким амбасадама, разменама особља и искуства…
Приштина и визна либерализација
У тој „игри“ је и Приштина која је, додуше прилично далеко од отпочињања преговора, али саматра да се Унија понела неправедно. Наиме, једна од ствари на којој је озбиљно рађено је визна либерализација са ЕУ.
Приштинске власти су, како тврде, испуниле оно што је од њих тражено, али визна либерализација је изостала. Управо то постао је још један разлог за фрустрације и отоворено затезање на релацији са Београдом и агресивне потезе како према Србији, тако и у правцу стварања велике Албанције .
БиХ на почетку
Свему овоме треба додати и Босну и Херцеговину, по много чему нефункционалну државу. Нетрпељивост, свађе, потпиривање сукоба, национализам само су неки од проблема са којима се не тако успешно бори. Зато БиХ и даље попуњава упитник о ЕУ, и прилично је далеко од било какве озбиљније приче када је реч о чланству у Унији.
Не треба занемарити ни руски утицај којем је БиХ изложена преко РС, али и турски који уопште није занемарљив.
Све ово су каменчићи који су и у балканским, али и европским ципелама. Они ће по свој прилици наставити да буду на истом месту док се ЕУ не усагласи, и у нади да неће изазвати озбиљне проблеме или, још горе, некакву ексалацију.
– Последице новог „не“ за Северну Македонију и Албанију су веома озбиљне. Док у привреда ЕУ расте, а економска криза је савладана, на Балкану, па и у Албанији и Северној Македонији, људи немају чему другом да се надају сем уласку својих држава у ЕУ. Ако то у октобру буде одложено и по трећи пут, људи ће изгубити поверење и наду, и одбиће да даље чекају – каже Флоријан Бибер, пофесор са универзитета у Грацу, преноси Еуроактив.
Ако буде одлагања, биће проблема са демократијом
Како каже, ако поново дође до „одлагања датума“, биће проблема и с демократијом. Како каже, упркос скептицизму Француске, продубљавање и проширење ЕУ могу ићи упоредо, како је и било у последње две деценије.
Сличног става је и Срђан Цвијиц́ из Института Отвореног друштва за европску политику, који сматра да промена начина одлучивања и неке друге које председник Француске тражи у име ефикасности ЕУ, не изискују паузирање процеса ради промене Европског споразума.
– Зато та реформа и проширење могу ићи руку под руку – каже он.
О проблему са јединственим ставом по питању проширења говорио је и Душан Рељић, шеф канцеларије у Бриселу Немачког института за науку и политику.
Извор: srbijadanas.com
