Био је 7. фебруар 1979. године, када се полицајац Еспедито Дијас у граду Естиога на југоистоку Бразила спремао да заврши смену. Зазвонио је телефон – био је то хитан случај јер је Дијасу јављено да се једна особа удавила на плажи Енсеада.
Када је полицајац стигао тамо, затекао је напуштену плажу и тело поред које је стајала Аустријанка Лизелот Бозарт. „Ништа више нисам могао да урадим. Човек је лежао и није давао никакве знаке живота“, рекао је 72-годишњи Дијас за ББЦ Бразил.
Шест година касније, цео свет је сазнао да је овај човек имао лажни идентитет.
У питању је био Јозеф Менгеле, једно од најпознатијих имена учесника у Холокаусту, оптужен да је одговоран за убиство 400.000 Јевреја током Другог светског рата. Многи од њих су били жртве окрутних медицинских експеримената у концентрационом логору Аушвиц.
Али како је доктор, познатији по надимку „Анђео смрти“, завршио у Бразилу?
Као и многи нацистички злочинци, Менгеле је потражио скровиште у Аргентини, земљи која је гајила одређене симпатије према Берлину – толике да је објавила рат Силама осовине месец дана пре него што се конфликт званично завршио, а притом је одувек имала и велику немачку дијаспору. „Менгеле се у Аргентини осећао као код куће“, објаснио је бразилски историчар Маркос Гутерман, аутор књиге о бегу нацистичких званичника у Јужну Америку после Другог светског рата.
Осим Менгелеа, и озлоглашени нацистички главешина Адолф Ајхман, идејни творац Коначног решења – плана геноцида над Јеврејима, побегао је у Аргентину.
Ајхмана су 1960. израелски агенти киднаповали у Буенос Ајресу, а погубљен је две године касније, након суђења, у затвору Ајалон у Рамли. Менгеле је био лоциран 1959. године, чак и пре Ајхмана, али је побегао прво у Уругвај, затим Парагвај, а на крају је завршио у Бразилу. „Плашио се да би могли да га ухвате. Само због тога је дошао у Бразил“, додао је Гутерман.
Када је постало јасно да ће Немачка доживети пораз у Другом светском рату, нацистички званичници су имали три опције – самоубиство, затвор или бекство. Менгеле је побегао 17. јануара 1945, десет дана пошто су совјетске трупе ослободиле Аушвиц. Потом су га заробили Американци, али га нису препознали и пуштен је на слободу у јулу исте године. Следеће четири године радио је на једној фарми кромпира на југу Немачке, а затим је отпутовао у Аргентину. Израелски истражитељи су пронашли Менгелеа 1959. године, а немачке институције су издале налог за хапшење. Ипак, док је аргентинска влада прихватила тај налог – Менгеле је већ нестао.
Менгеле је рођен 1911. године у Гинзбургу, а отац му је био богати индустријалац. Уместо да наследи очев посао, Менгеле је одлучио да постане лекар. У Аушвиц је дошао почетком 1943. године. Именован је за шефа лекарске службе логора. „Менгеле је био највећи садиста у логору. Изигравао је бога и запечатио судбину људи који су довођени у Аушвиц“, наводи амерички новинар Џералд Познер, аутор књиге Менгеле – комплетна прича. „Неки логораши били су присиљавани да раде, а други су завршавали у гасним коморама“.
А постојала је и трећа група коју су чинили близанци, особе патуљастог раста, хендикепирани и деца. Они су постали заморчићи у Менгелеовим стравичним експериментима. Његова истраживања нису имала никакве везе са науком, а била су заснована на „тестирању граница људи изложених веома високим температурама“. Често је током експеримената користио кључалу воду, а женама је убризгавао течни цемент како би проценио ефекте стерилизације.
Менгеле је у Бразил дошао 1961. године, а користио је име Петер Хохбихлер. Живео је у месту Нова Европа које се налази 318 километара северно од Сао Паула.
Захваљујући помоћи Волфганга Герхарда, присталице нациста који је живео у Бразилу од 1948, упознао је мађарски брачни пар који га је унајмио да води њихову плантажу кафе. Овај пар у почетку није знао Менгелеов прави идентитет.
Пошто се плашио хапшења, Менгеле је врло ретко напуштао кућу и дане је проводио читајући Гетеа и слушајући Штрауса. А када је излазио, чинио је то маскиран и водећи чопор добро дресираних паса. Мађарски пар који га је унајмио је касније сазнао прави идентитет упосленика, али је Менгеле „купио“ њихово ћутање.
Последње Менгелеово скровиште био је Сао Пауло, највећи бразилски град. Тамо је био гост Лизелот и Волфрама Бозерта. Са њима је био и оног дана када је умро. У страху од хапшења, сваке вечери нацистички доктор је сакривао пиштољ испод јастука. У то време на снази је била потерница, Менгеле се тражио жив или мртав, а награда је износила данашњих три милиона евра. Менгелеа је 1977. године посетио најстарији син Ролф Јенкел који је током две недеље у Бразилу слушао од оца шта се дешавало у Аушвицу. Јенкел је у телевизијском интервјуу 1986. открио да Менгеле ни у једном тренутку није показао знаке покајања или осећај кривице.
„Није признао да је чинио лоше ствари. Рекао ми је да је само слушао наређења“.
У то време, Менгеле је већ преузео идентитет Волфганга Герхарда који се вратио у Аустрију. И управо под тим именом је овај ратни злочинац сахрањен у граду Ембу дас Артес близу Сао Паула. Његови остаци би вероватно и даље били тамо да 1985. године немачка полиција није пресрела писма које су Бозертови послали Хансу Седлмајеру који је својевремено радио за Менгелеову породицу. Немци су о томе обавестили бразилску полицију, а после претреса породичне куће Бозвортових истина је изашла на видело.
Менгелови остаци су ексхумирани у јулу исте године и истрага је потврдила његов идентитет. Седам година касније, урађена је и ДНК анализа у Енглеској која је потврдила да се ради о „Анђелу смрти“. Јенкел никада није отишао по очево тело које се три недеље налазило закључано како би се спречиле посете присталица нацистичког покрета. Пре три године, један од експерата који је учествовао у ексхумацији, Данијел Ромеро Муњоз, почео је да користи неке Менгелеове кости за предавања форензичке медицине на универзитету у Сао Паулу.
Извор: Курир
