Драгица Николић, унука Милунке Савић, најодликованије жене у историји ратовања, у понедељак је крај гроба своје вољене баке дочекала председника Србије Александра Вучића и председника Француске Емануела Макрона.
Два председника су на Макронову иницијативу дошли да се поклоне хероини и положе венце, а Драгица каже да тај дан и разговор са њима никада неће заборавити, јер су искрено показали колико цене све што је њена бака у рату и после рата урадила, нарочито зато што веома дуго ни Срби нису били свесни да имају своју Јованку Орлеанку…
– Успела сам да се захвалим председнику Макрону што је велика Француска много чинила за Милунку и увек јој исказивала поштовање. Он нам је рекао да је читао много књига о њој, да доста тога зна, али да жели да сазна још много више. Своје мишљење о Милунки изражавао је и изразом лица док смо стајали крај гроба. Свом својом душом је показао колико јој се диви – прича наша саговорница пуног срца.
– Знате, доста година је прошло од бакине смрти, многи су је заборавили и зато је за нас било веома пријатно изненађење када смо чули да се Макрон сетио баке и пожелео да се поклони њеним сенима. Много ми је драго и што је председник Вучић јуче док смо стајали поред њеног гроба рекао: „Милунка је била наш највећи херој.“ Те речи ми много значе, јер тако и јесте…
Милунка је умрла када је Драгица имала 14 година, а времена које је провела са баком и те како се добро сећа…
– Прво што ми пада на памет када помислим на њу је да је била истински патриота. То је највише карактерише, после, наравно, храбрости и јунаштва које је показала. Била је изузетно хумана, скромна, њој су Французи после рата нудили пензију и привилегије, као и да живи у Француској. Све то је одбила и остала да живи у Србији, хтела је да настави да помаже свом народу. Ишколовала је велики број деце, знала је шта значи образовање, с обзиром да сама није имала прилику да се школује – присећа се унука хероине.
– Долазила је код нас и док смо били у селу, и када смо се преселили у Краљево. Она је мене довела у Београд, једну годину сам провела у њеној кући, имала је намеру да ме школује, пошто ме је много волела, међутим, године су почеле да је стижу и није могла да преузме обавезу да чува дете. За нас, другу децу из породице и мене, била је једна обична бака која нас је волела и помагала нам и коју смо ми обожавали. Разликовала се од других бака само по томе што је по телу имала ожиљке. Али нико нам тада није говорио колико је она велика, у школи се није о њој говорило, а код куће се и јесте и није причало. Тек касније, кад смо одрасли, све смо схватили – завршава Драгица.
Извор: Ало
