Рекао је и ког Србина су се Албанци највише бојали. Улазак НАТО на Косово под борбом никада нисмо разматрали. Знамо какав је српски војник, тако да рат на копну нисмо хтели!
Овако је, како сведочи Момир Стојановић, током 1999. начелник Одељења за оперативне послове Команде Приштинског корпуса Треће армије Војске СРЈ гласила последња реченица у његовом дијалогу са британским бригадним генералом Бејлијем када је енглеским припадницима Кфора предавао зграду команде Приштинског корпуса. Пуковник му је тада, уз последњи гутљај кафе, пренео и лични „жал што се наша и њихова војска нису среле у том копненом рату“.
– Разговор је био крајње непријатан. Јер, заједно са Командом, Кфору сам остављао и родну груду, кућу у Ђаковици, где су стотинама година уназад живели Стојановићи – сећа се Стојановић.
Генерал Стојановић објашњава да су од албанских седам оперативних ратних зона, Дреница и Дукађин биле најкрвавије. Додаје и да је „елита шиптарских убица 1998. и 1999. била концентрисана око села Смоница, поред Ђаковице, где је уз реку Ереник пут водио ка нашим караулама Дева, Кошаре, Морина“. Подсећа и да су се у Смоници окупљали терористи с целог Косова и одатле пребацивали на обуку у Албанију и да је на том путу који је водио ка караулама наша војска изгубила 68 војника!
– Харадинај је био командант, а злогласни, бивши капетан ЈНА Наим Маљоку начелник штаба – сећа се Стојановић.
Средином 1998. у једној таквој заседи наше борбено возило „прага“, које је пратило смену војника на граници, налетело је на шиптарске мине. Тројица војника тада су погинула, а двојица су тешко повређена.
Стојановић, официр срца „окамењеног“ у рату, наставак је исповедао са сузама у очима:
– Војнику кога су изнели из санитета нога је била као жилетом исечена, до коске, од бутине до пете. Никад нисам видео толико крви. У секунди, када сам се нашао изнад њега, отворио је очи, покушавши да устане са носила и желећи да ме загрли питао је: „Пуковниче, хоћу ли умрети?“.
Нећеш јуначино, закрпићемо те – слагао је генерал.
– Затворио је очи и умро. Те очи буде ме ноћу и дан-данас!
На Косову, наставља у даху Стојановић, ништа није почело 1999. Он је рођен у Ђаковици, и сећа се да је, одрастајући са Албанцима, чувао овце и, како каже, „ушао у стотине њихових кућа“. Међутим, наставља он, када би им неко послао миг из иностранства, мењали би ћуд, па би, као дете „небројено пута кући долазио крвава носа“.
Они који кажу да су нас Шиптари изненадили 1998. – лажу. Знали смо шта спремају и то тврдим као човек који је од 1993. био међу најодговорнијим за КиМ. На моју идеју је реактивиран списак сарадника међу Албанцима који је остао после Александра Ранковића, чија је мрежа безбедности из политичких разлога 1973. престала да ради. Огроман број тих људи од деведесетих се поново одазвао и радио за српску државу. Многи су, нажалост, убијени после рата. Тачи и Харадинај су ликвидирали више својих сународника него Срба – тврди Стојановић.
Према сведочењу генерала Стојановића, Тачи, Харадинај и Весељи из Лозане су на Космет убачени 1998. Они су, како каже, организовали терористичку мрежу, спроводећи невиђени терор над својим сународницима:
– По шаблону, њихове патроле су ишле од албанске куће до куће и уз претњу оружјем од глава породица тражили регруте: „Имаш пет синова, два са пушком да се јаве… Имаш седам, три са пушком да се јаве…“ Оружје су куповали од њих тројице по „цени“ – крава за пушку.
Генерал Мома Стојановић сматра мало прича којима се може испричати голгота српског војника на Косову. Додаје како ту не мисли на себе, него на „српску младост, ону која је страдала од шиптарских, а још више белосветских зликоваца“. У исто време је, каже, поносан, јер је са својим људима одбранио Команду корпуса од наоружаних шиптарских банди које су хтеле да тријумфално уђу пре Кфора.
Након бомбардовања, како каже, пробој ка централној Србији био је тежи. Сећа се да су наша два оклопна возила БОВ, са њим на челу, међу последњима изашла са КиМ.
– После Приштине добио сам наређење да идем у Подујево, где нам је био последњи оклопни батаљон из 15. бригаде. Док нису стигли Енглези, практично два дана смо били на стражама по Подујеву. Када су Британци стигли, а ми морали да напустимо овај простор, Шиптари су блокирали пут ка централној Србији.
Потпоручник, прави јунак, нека ми не замери, заборавих му име, био је у БОВ-у 2, а ја у „јединици“. Код Мировца на кривини Бесијана, тик пред административну линију, Шиптари су направили вашар, славље… пуцали су у ваздух, а ми нисмо могли мимо пута, већ – право кроз њих.
„Гас до даске“, командовао сам БОВ-у 2 и пролетели смо, док су меци ударали по оклопњаку. Тако смо ушли у централну Србију.
– Ако се ичега и икога боје Албанци, то је био Александар Лека Ранковић – тврди генерал Стојановић. – Ако хоће да најстрашније увреде Србина, псују му „мајку ранковићевску“. Када смо 1993. имали акцију реактивирања сарадника са Ранковићевог списка из 1973. по пијацама и чајџиницама Глоговца, Србице, Урошевца… мало ко од старих сарадника је одбио сарадњу. Да ли су се плашили, или ценили Ранковићев начин рада, друго је питање. Има, мислим, и једног и другог.
Извор: srbijadanas.com
