12. јула 1942. године у месту Јастребарско код Загреба формиран је усташки концентрациони логор за децу, једини такав у фашистичком делу Европе и остатку ратом захваћеног континента.
У НДХ држави постојало је више концентрационих логора, логора смрти, а неки од њих су у својим комплексима садржали и одељења за децу, као што су она у Старој Градишки, Јасеновцу, Уштици, Јабланцу; Горњој Ријеци код Крижеваца и Лобограду у којима су, по непотпуним истраживањима страдала деца и то 42.791 српске, 5.737 ромске и 3.710 јеврејске националности.
Јединственост логора Јастребарско, чак и за тадашњи фашистички свет, за формирање њихових логора смрти, јесте у томе што је овај логор формиран искључиво за децу. Одраслих заточеника овде није било.
Овакав феномен свирепости изгледа се очитовао управо као последица полтронства и издајништва НДХ државе, које је тежила, како историја говори на примерима оснивања оваквих и сличних логора смрти, унијаћења, прогона, уништавања имовине, уопште, ускраћивања свих људских слобода онима који се нису показали као добри грађани државе, бескрупулозном деловању на свим пољима како би уништила сваку могућу клицу која би могла да изроди слободу и ослобођење.
Деца овога логора су, до једног тренутка када се хуманост неких људи упустила у борбу за спасавање оних који су имали мало више животне снаге или среће да преживе терор, у потпуности била препуштена себи, тачније на милост и немилост часних сестара које су водиле бригу о њиховом (пре)васпитањуј, али кренимо редом, путем неких доступних и познатих чињеница.
„Усташки логор за децу у Јастребарском, основан је по налогу Анте Павелића, главно командујућем НДХ за децу Козаре.“ Тако стоји у чланку о страдањима деце са Козаре објављеним на интернет страницама сајта Удружења за истину о логорима Јасеновац.
То јесте тачно, међутим, никако се не сме занемарити да у овом логору нису била само деца страдалнице Козаре, већ су ту своје кости оставили и мали Личани, Банијци и Кордунаши, како и стоји уклесано на споменику у Јастребарском подигнутом жртвама у част. Не смеју се заборавити ова деца храбре Книнске, старије нам Војне, крајине, бранитељице и бедема очувања српства још за време Турске владавине, поготово из разлога њеног, надамо се само данашњег привидног, заборава.
Сведочанства старијих нам, бака и дека, ових подручја кажу, да се поред погрома који се за време неславне независности ове државе дешавао, о потпуном уништавању и затирању српских села, које су њихови бивши житељи као места свог детињства, касније једва препознавали. Не смеју се, управо из ових разлога, када делује да Крајина својих бранилаца више нема, заборавити деца ових крајева, мали страдалници који су осетили страшан терет унијаћења од стране католичког свештенства и НДХ државе.
Усташки логор за децу Јастребарско
Основан 12.јула 1942. године концентрациони логор Јастребарско постојао је непуних месец и по дана, тачније до 26.августа 1942. Недоумице, недоречености, непотпуна јасност – такво је стање доступних података. Разумљиво наравно, услед непостојања систематских збирки података. Покушаћемо макар делимично да систематизујемо оне податке на које смо наилазили.
Тачно је да је логор основан тада, тачан је и датум његовог расформирања, међутим, потребно је да, колико је то у нашој могућности, посложимо неке податке. Дакле, логор Јастребарско је био смештен на три локације у граду, скоро па у самој градском језгру, на некадашњим имањима грофова Ердедијевих. Међутим, треба поменути постојање још једног логора, смештеног у селу Река удаљеном 3км од града.
Прва локација јесте она, где се данас налази споменик страдања деце на градском гробљу Јастребарско, тачније, на пољани смештеној поред пруге ка железничкој станици, уз данашње гробље, а пре цистерцитског, раније фрањевачког, самостана и цркве Св.Марије.
Старија деца узраста од око 10 до 14 година, су била смештена у зградама црквених економата, раније напуштених италијанских барака. То је било место преваспитавања деце у усташку младеж, место учења усташких песама, присилног рада на црквеним економијама, место мучења и свирепог кажњавања. Дечаци који су боравили овде, обучени у црна одела са капама на главама, са пришивеним словом У, одређени су били да постану нови усташки „јањичари“.
Остала старија деца, углавном девојчице, биле су смештене у тадашњи фрањевачки самостан, само неколико стотина метара удаљеном од данас непостојећих зграда економата, где је била друга локација логора. Девојчице су овдје теране на рад али и на редовну молитву као и одласке у цркву, јер се преваспитавање и овде подразумевало.
Записи о постојању логора – где су?
Овај самостан је касније напуштен од стране фрањеваца 1982. када у њега долазе цистерцити, тачније од њих га закупљују, а из којих разлога није нам познато. На данашњој спомен табли испред самостана и цркве, које се налазе једна поред друге, у истоме поседу, стоји табла кратког историјата и историје овог самостана, његових историјских, културних и уметнички неоспоривих вредности, међутим, не стоји ниједна цртица, нити једно слово историје самостана који је пресуђивао судбину деце припадника друге конфесије.
Оно што се пак, може сазнати о историји самостана и његовом утицају на овај град јесте да је, деловањем фрањеваца овог самостана, утицај на барокни изглед неких делова града очигледан, на музичку културу такође, Јасканска музичка школа је доказ за то.
У поседу самостана, док је био под вођством фрањеваца, био је већи број уметничких радова, скулптура, слика, постојала је библиотека са вредним књигама и списима, чак врло ретких и вредних примерака инкунабула. Самостан је такође поседовао оргуље још далеке 1690. Одласком фрањеваца део тог блага је однесен, али данас постоји иницијатива да се благо врати и да фрањевци овде поново покрену своје деловање.
Постоје ли унутар самостана икакви записани подаци о деловању фрањеваца у овом преваспитавању деце, постоје ли икакви документи о постојању логора, нисмо били у могућности да проверимо. У покушају да ипак нешто сазнамо ушли смо у двориште капија широм отворених, дворишта одишућег миром и тишином све до једнога тренутка.
Успели смо само да снимимо неколико фотографија пре него смо непријатно постали изненађени лавежом, а затим и јуришем два црна пса. У страху су велике очи, те су пси деловали као, у складу са ситуацијом, двоглави Кербер при вечерњем сумраку. Сналажљивости није недостајало, бицикл је послужио као савршена одступница и таман када је срце почело да силази у пете, стали су, прекинули јуриш, да ли на позив човека којег смо тек касније приметили, јер од страха ништа нисмо ни чули, а можда се није ни имало шта чути, нисмо сигурни. Ипак, деловало је да су пси истренирани само да заплаше, не и да науде. Поткрепљујемо то и чињеницом да је капија била отворена, а они напоље нису излазили, ипак са покушајима поновног уласка, устремљено су чекали.
Истина и пропаганда о логору
Клерофашистичка пропаганда тадашње државе НДХ у новинама је пак наводила да су на овим местима града смештена деца како би се опоравила од партизанског ропства, те да су се о деци бринуле часне сестре. На улазу у логору, ограђеном жицом стајао је безазлени назив – Сабиралиште за децу.
Истину су међутим знали, поред страдалника и остали хумани људи, жене које су прихватале децу на пружном путу који је пролазио кроз Сисак, Самобор, Јаску и остала места, извлачећи их из усташких канџи, док им ни то није било онемогућено директним забранама, личним терором над породицама које су се дрзнуле да прихвате неко српско дете, или страхом од прича које су кружиле о кажњавању таквих „лоших“ Хрвата.
Према подацима, у овом логору, тачније на ове две локације укупно је страдало око 700 деце. Тачан број наравно, остаје под знаком питања.
Слобода за децу. Потпуна или само делимична?
Ослобођење за оне издржљивије је стигло 26.августа 1942. када је ИВ Кордунашка бригада на челу са командантом Николом Видовићем у 5 часова ујутро започела напад на Јастребарско.
Партизани су уништили усташко упориште, жандармерију, али уништење једне друге локације показало се далеко значајнијом. Уништење железничке станице, тада најефикаснијег средства транспорта оружја, муниције а у овом случају деце, која су своју смрт налазила и у току самог допремања у логор, у загушљивим вагонима, показало се као један од значајнијих момената за расформирање логора.
ИВ Кордунашка бригада је заузела Јастребарско, ослободила мале логораше, при томе налазећи у њима и своју децу или децу својих ближњих, те је расформирала локације логора на подручју града. Старије дечаке, њих 727 партизани су повели са собом, док су мању децу морали да оставе.
Деца која нису имала снаге за дуги повратак кућама, остављана су по околним селима, а неке је, према постојећим подацима, око њих 500, збринуо католички Каритас или су их преузимали грађани Јаске и околних села, или су деца послата возовима до других места где су преузимана и смештана у хрватске породице.
Међутим, нека деца су, касније у хрватским офанзивама, поново враћана, али ни овакви подаци осим сведочанстава и непотврђених извора нису у потпуности јасни и верификовани.
Можда су ипак најгоре прошла у комплексу логора Јастребарско, ако се то уопште може и сме тако рећи, деца смештена у логор у селу Река, јер партизани за ову локацију, удаљену 3км од града, нису знали, те у храбром, ослободилачком подухвату ИВ Кордунашке бригаде која је расформирала логор 26.августа 1942, слободе и наде за децу овога логора није било.
Логор у Реци је формиран као својеврсно растерећење оном у граду, толико деце је било, да је у њему, како стоји у подацима, страдало око 2000 која су била смештена по шталама, дакле, далеко већи број него на локацијама логора смештеном у граду Јастребарско.
Заборав или систематско затирање истине?
Локацију овог логора нисмо били у могућности да посетити, истражимо постоје ли икакви материјални остаци, спомен обиљежја, а мора се рећи да се ни старија генерација Јасканаца, оних упознатих са истином о постојању логора, чији су ближњи чак и учествовали у ослобађању логора, уопште не сећа логора у Реци.
Да ли је и то резултат раније спомињане пропаганде, потпуног затамљивања догађаја, спутавања ширења истине међу људима, можемо само да претпостављамо и нагађамо, јер сећања ових грађана о томе ипак постоје, питање је шта властодршци чине да она у потпуности не нестану. Једно је сигурно, генерације са живим сећањима тих догађаја нестају, а ко ће, на који начин, и из каквих разлога преузети дешавања тога доба, то питање остаје да виси у вадуху.
Фотографије, сведочанства, документи о овим страхотама, о страдању деце ипак постоје, те можда они баце више светла на размере овог злочина. Можда они стравичношћу својих приказа, описа и доживљајем злочина, донесу више свести, бриге и одговорности за друге, не само појединце, оне наше, „одговарајуће“, онима који иоле, макар и површно, буду са њима упознати.
Логор за најмању децу
Трећа локација логора у граду Јастребарско, логора за оне малене, најмање, неке скоро па отргнуте од мајчиних груди, била је смештена у историјском споменику овог града (поменутог на почетку репортаже), у градским бедемима подигнутима у XВ веку, дивном, али данас потпуно трошном здању дворца Ердеди (Ердöдy).
У старе, влажне и мемљиве камене просторије било је смештено, по доступним подацима, око 200 деце, која су услед таквих околности, али и изложена немару, слабој, ако уопште и икаквој, исхрани, злостављању, батинама и болестима, дизентерији која се ширила, умирала на десетине скоро сваки дан.
Логоре у Јастребарском су водиле часне сестре самостана св.Павла, док је управница логора била часна сестра Барта Пулхерија из реда св.Винка Паулскога, оснивача Дружбе милосрдних сестара, који би да је знао да ће се под кринком милосрђа за децу, одигравати такав злочин вероватно поновио своју изјаву, дату након неколико година свештеничкога искуства, о свештенству као страшном сталежу.
Све локације логора су обезбеђивале усташе, а резултате тог обезбеђивања, чувања и преваспитавања броје се хиљадама, тачније, наводи се, да је 3.336 деце страдало у логору Јастребарско, укупно на свим локацијама.
Данас ни на овој локацији, на плочи постављеној поред трошног дворца не пише ништа о овим догађајима, његовом срамном коришћењу.
Новца за ревитализацију дворца град није имао, па је аплицирао за средства из фондова ЕУ, тачније за пројекат „Пробуђене историјске баштине“ где је као један од услова финансирања наведена израда комплетне документације дворца. Да ли ће се и истина можда ревитализовати у обновљеном дворцу, хоће ли неко „пробудити историју“ ради трајног памћења истине о овом злочину, остаје да се види.
Морбидно сведочанство о смрти
Једно сведочанство о броју умрлих, које запањује и дан данас својом морбидношћу, јесу исечци, факсимили листова из дневника, Фрање Иловара, градскога гробара који је бележио свако умрло дете, цифрама, а често само рецкама, из једнога разлога.
Педантност овога човека приказују брижљиво вођени записи о свакој смрти, тачније о приходу које је остваривао од њих. Био је задужен да сваког дана обилази локације логора и преузима тела умрле или убијене деце и да их, превозећи их својим колима, специјално по упутствима часних сестра, сахрањује што даље од ограде градскога гробља, јер према њиховим речима „бандитска деца нису достојна сахране близу осталог католичког света“.
Иловар је сабирао сваку смрт, јер за тело сваког детета био плаћен. У његовим дневницима пише: „Примио аванс на рачун копања гробова 10.000 куна за сто комада сахрањене деце“. Даље, на следећим странама пише: „Рачун за сахрану деце – 243 комада деце а 150 куна – 36.440 куна“. Водио је рачуницу од 22.јула 1942., по чијим наводима је само тог дана страдало 107-моро деце, па све до октобра 1942. када стоји белешка, „укупно 768 комада деце, 26.октобар 1942.“.
Стравично сведочанство дневника овог човека говори да, по његовим подацима логор није расформиран, да његово трајање није било, како смо раније навели и како се по изворима наговештава, само месец и по дана, да логор није распуштен 26.августа 1942., већ оно говори да су даљња страдања у некаком виду, организацији ипак постојала.
Да ли су то онда, била страдања деце логора у селу Река за које партизани нису знали, те из тог разлога деца овог логора и нису ослобођена, тако да је њих 2.000 препуштено сигурној смрти? Да ли је ипак ово село било сувише удаљено за запрежна кола гробара Иловара, па је свакодневни пут за преузимање тела, понекад чак и више пута у једном дану као и њихо сахрањивање на гробљу био напоран? Да ли су деца онда сахрањивана на још неким локацијама? Ни ове бројке о сахранама и свим страдалницима се не поклапају.
Ко је онда још сахрањивао децу, и на који начин? Да ли је логор можда у некаквом другом облику поново оформљен или су деца нетрагом нестајала под брзим потезима усташких „србоубица“ услед страха од наговештаја оснаживања отпора режиму? Питања остају…
Страшна страдања деце. Методе (пре)васпитања, али и покушај помоћи
Страхоте свирепог кажњавања деце казнама попут „тавана и слане воде“, „клечања на песку“,од којих су деца масовно умирала или бивала доведена до границе лудила, оставиле су неизбрисив траг у памћењу преживелих. Најтежа казна, ипак, према њиховим сведочанствима је била сахрањивање безимене деце, својих другова.
Открити макар приближно тачан број умрле деце овог свирепог злочина, завирити у унутрашњост дворца и његову тајну, у којем данас осим змија, гуштера и растиња изгледа нема ничега, не само кроз металне решетке (као у нашем случају) кроз које су деца могла да пруже само погледе и руке ка слободи и животу, дуг је невиним страдалницима.
Битно је поменути још једну чињеницу, а то је да је покушај помоћи деци овог логора ипак постојао. Хуманошћу и изузетном храброшћу одређеног броја жена, њих око 26 сестара Црвеног крста на челу са Татјаном Маринић, спашен је одређен број деце. У борбу за живот деце су се укључили и тадашњи становници Јаске, као и неки истакнутији људи јавног живота. Неки од тих храбрих људи и жена касније су стрељани од стране усташа управо због тих активности.
Мњења и истина
Некакав сигурнији суд јавног мнења овога подручја данас о овим злочинима немамо. За какав иоле озбиљан закључак би требало провести више времена и истраживања, али оно што ипак оставља некакав трајнији утисак при поновним доласцима у овај град, за неке можда сасвим тривијална ствар, али факат који стоји и траје, јесте назив улице која на већини кућних таблица са натписима, одолева званичној промени већ 10-ак година.
Ни партизан, ни усташа, ни припадник ХСС-а, нити домобран, Фрањо Брезар, обични грађанин Јаске, сељак и истински родољуб своје земље који је несебично помагао у њеном ослобођењу, дајући јој и свој живот (стријељан 4. августа 1942. у Максимиру крај Загреба), и дан данас поносно краси својим именом, уместо државно одређеног Фрање Туђмана, плочице Јасканских кућа, остављајући тиме још увек отворен прозор ка истини и слободи.
Којим путем поћи остављамо вољи других да одлуче, надајући се да ће се, по жељама оних који су оваква страдања прошли, њихова надања тумачити на начин који су то они желели.
Из тог разлога преносимо само једно сведочанство, поред многих других који су важнији од свих наших покушаја тумачења података. Ово сведочанство, надање и жеља онога који, како се наводи, није био већи од своје пушке када је слободу од страхота логора добио, каже:
„Овде леже деца из Шпановаца и Турјака, Војнића и Совјака, Грђевца и Војскове, Гудовца и Јабланице, Вргин-Моста и Милошева Брда; овде леже наша деца, наша браћа и сестре. Убили су их, јер су њихове животе прогласили за злочин. Због ових хумки у којима леже трогодишњи Милорад Шврака и двогодишњи Љубо Турудија; петогодишњи Лазо Шокчевић и четворогодишњи Радован Станић, где леже Бранко, Милорад, Перса и Славко Бабић, који су сви заједно имали 12 година; због свих оних плочица са бројевима око врата које су сахрањене заједно са њиховим сломљеним крилима; због чудесних записа Фрање Иловара и сузе у оку Татјане Маринић и свих мајки којима су отети најмилији; због оног тек сада завршеног списка од 11.000 убијене деце са Козаре, ја вас молим, у име њих и у име мојих другова, чији су снови детињства овде искидани, да то никад не заборавите. Немојте никада престати, драги моји мали другови, да градите мостове пријатељства, мостове братства и јединства, мостове саграђене у време у којем никад више неће бити малих гробова, обележених и оних које нико није могао да обележи.
Будите тумачи жеља нас малих ратника и логораша: сви људи нека се воле, а деца у тој љубави нека граде свој весели свет под звезданим небом“.
Колико овакве намјре и дела, одбијање државног имена улица, те жеља учесника, жртве злочина, у свести људи остављају траг да држава често, или скоро никад, није исто што и њени грађани, да су њене интенције далеко од оних којима она „припада“, остављамо учитељици“ историји да нас научи.
Извор: Курир
