Жак Огар, пуковник специјалних снага Француске на трибини у Будви о рату на Косову и Метохији.
Пуковник Жак Огар, бивши командант француских специјалних снага на Косову и Метохији, који је учествовао у ослобађању и акцији спашавања српских цивила и војника, пренео је своја сећања на 1999. годину учесницима трибине у Будви на којој је био гост. Неизмерно срећан што је у том граду и Црној Гори, он је рекао да добро зна колико је рат на Косову и Метохији потресао не само Србију, него и Црну Гору.
– Већ током мојих првих дана ступања на дужност на ратом захваћено Косово схватио сам о чему се ради, тачније, схватио сам ко су прави терористи, а ко регуларна војска која брани своју територију. Нажалост, због мог одбијања да се заједно са својом јединициом сврстам на страну ОВК терориста трпео сам жестоке притиске из НАТО команде. Напослетку сам био и пензионисан због тога што сам пружио спас српским цивилима, али и зато што сам одиграо велику улогу у одбрани манастира Девич – казао је Огар.
Већ по доласку са својом јединицом на Косово и Метохију, пуковник се суочио са најстрашнијим злочинима.
– Силовања, убиства, спаљивање кућа и манастира – готово све то је имало албански потпис. Није ми много требало да схватим ко је заправо стварни кривац, а ко жртва у том рату. Управо због тога, својој јединици сам наредио да бранимо Србе где год да их видимо и да их доживљавамо као пријатељски народ који треба бранити од хорди ОВК терориста. Копајући по свом сећању често сам истицао речи мог оца, генерала, које ми је упутио пред одлазак на Косово, иако је у тим тренуцима био тешко болестан:“ Буди опрезан у расуђивању и увек имај у виду старо пријатељство између Француске и Србије. Наши амерички савезници примењују опасну политику „ђавољег шегрта“ у односу на експанзију исламистичке политике у Европи. Њихов интерес је да фаворизују настајање муслиманских микродржава унутар европске конструкције. Наравно, не заборави вишевековну борбу Срба за хришћанство оличену у Косовском боју. Не заборави Виконта Фонтеа, дипломатукоји је много напора уложио у снажење француско-српских односа. Не заборави, сине, Де Головог пријатеља Дражу Михајловића, не заборави свог деда-ујака Жака Сегена који је погинуо у 22. години за Француску и Србију, приликом напада на немачко-бугарске положаје у Македонији“ – уз пуно емоција готово као да се исповедао Огар.
Кључна ситуација у његовој ратној каријери, како је навео, било је одбијање извршења наређења НАТО команде -да пуца у Србе.
– Када смо ми стигли, ОВК је представљала само неколико ситних и ослабљених банди у безнадежном положају. Били су војно поражени од стране војске СРЈ, али је превага настала када су на страну косовских Албанаца стале велике силе -САД, Немачка и ЕУ. Подозриви, подли, осветољубиви и антипатични. Моји сарадници и ја смо били истомишљеници по питању шефова албанске гериле која је имала само један циљ – да терорише преостале Србе, Роме, али и непослушне Албанце. Неретко смо се и сукобљавали са њима, наносили им озбиљне губитке, чак и животне – присећа се пуковник.
Од прегршт опасних ситуација у том периоду, Огар истиче две на које ће, како каже, бити поносан до краја живота.
– Не само зато што сам бранио Србе, већ зато што сам бранио истину и свој часни војнички позив! Прва се односи на одбрану манастира Девич. Једног поподнева се у мом штабу појавила мати Макарија, игуманија манастира Соколица. Дошла је да ме моли за помоћ монахињама манастира Девич, које већ три дана брутално малтретирају и злостављају ОВК терористи. У зору сам послао шест командоса који су на лицу места затекли ОВК терористе како малтретирају монахиње, скрнаве манастир и ломе кивот Светог Јоаникија Девичког. Након растеривања терориста монахиње су у сузама саопштиле да не смеју ту остати јер ће се терористи вратити и побити, чим ми одемо. Одлучујем да пошаљем појачање у виду још командоса и монахињама обећавам да их нећемо оставити саме ни по цену живота. Недуго затим, терористи су се вратили изненађени што је моја јединица и даље ту боравила. Отворили су ватру на моје командосе, а ми смо им узвратили жестоко и прецизно. Уз неколико мртвих, побегли су и нису се више враћали. Обавестио сам све западне медије о том случају, али очекивано – то нико није пренео.
Друга ситуација на коју је пуковник Огар поносан односи се на сукобљавања са британским командосима који су, како каже, фаворизовали и шуровали са ОВК терористима.
– Путем дојаве смо сазнали информацију да ће ОВК терористи покушати да заузму север Косовске Митровице, оснажени подршком британских командоса (САС). Појурили смо тамо и направили заседу, чекајући да се појаве. Оно што је и мене изненадило јесте да не само да су имали амин Британаца да дођу, већ су дошли на њиховим тенковима са раширеним албанским заставама! Напета ситуација је потрајала сатима, али им нисмо дозволили да продру. Повукли су се шест сати након тога, и једни и други, видно разочарани.
На питање Александра Франете, организатора трибине, да ли се данас залаже за Деголовску визију Европе -од Атлантика до Урала, пуковник Огар је одговорио:
– Не залажем се више ни за какву Европу, поготово не овакву. Да је Де Гол данас жив, напустио би Европску унију, баш као што је својевремено напустио и НАТО савез.
Колика је његова љубав према Србији и српском народу пуковник Огар је илустровао примером из свог приватног живота.
– Три ћерке сам венчаоу војној униформи са орденом Светог Саве на реверу!
Извор: Srbijadanas.com
