У разумевању геополитике, као научне дисциплине анализе међународне ситуације, није важно оно што преносе медији, већ је један од темељних критерија откривање приватних, скривених или тајних планова који се крију иза јавних акција или службених изјава.
Разумевањем онога што се не види јасно, логике интереса елита или суверених влада ће нам вероватно дати одговор.
Тако недавни напад Турске на војне положаје сиријских Курда на северу Сирије, што се догодило након разговора председника Ердогана и Доналда Трампа, потврђује нешто што није речено у атлантистичким медијима, а то је да постоји договор између америчке и турске владе за спроведбу ове војне операције. Оно што није јасно речено је како ова мера фаворизира оба судионика тог договора.
Анкара је изјавила да њена операција има за циљ стварање сигурног подручја на граници са Сиријом и одвраћање или уклањање YПГ милиција, огранка или савезника Курдистанске радничке странке (ПКК), која је као субверзивна проглашена и на црној листи Европске уније.
Непризната хипотеза је да Ердоган жели оствари друге циљеве, попут уклањања сиријских избеглица којих у Турској има готово четири милиона и узрокују озбиљан етнички, економски, радни и социјални проблем на њеном територију, стога је нужно доминирати граничним делом северне Сирије у дубини од око 30 километара како би се ово становништво послало тамо и било линија обране против ПКК.
За Сједињене Државе слабљење Сиријских демократских снага омогућава да борци из кампова милитаната ИСИС, а само у кампу Ал-Хол их је 10.000, могу поново покренути хаос у регији, јер их се више неће моћи контролисати.
То је темељ неоколонијалног начела према којем од велике нестабилности предност увек имају светске трговинске елите. Рећи да америчка војска неће подржати или суделовати у турском упаду чин је пристраности, јер своје савезнике оставља саме да се бране и не рискира своје војнике.
Сирија је предложила хитни излазак америчких освајача, јер коче целовиту управу над државним територијем и да се потпуно поразе терористи, мада ова ситуација погодује конструктивним дијалозима с водством сиријског Курдистана којег су САД још једном издале, пре у Африну и Манбију, а сада повлачењем својих снага и допуштањем доласка турских трупа у североисток Сирије.
Русија игра шаховску игру јер допушта Ердогану и Трампу да буду „савезници“ у њиховим властитим процесима, што Москви оставља много више слободе у консензусу за касније вањскополитичке изборе. Наиме, Курди ће се „истрошити“ и мораће приступити Дамаску.
Због издаје ће присилити западни савез на повлачење, јер су САД коначно потврдиле да их не занимају курдски циљеви. Ако не буде тако, Курде очекује скори војни пораз, што у коначници опет може осигурати могуће раздобље мира у том немирном подручју.
Иран, који одувек подржава Башара Ал-Асада у његовом сувереном пројекту, може се на одређени начин одмарати од агресије Пентагона, јер САД сада имају пуно већих унутрашњих проблема, пре свега због ситуације која у средишту политике између
републиканаца и демократа постаје акутно контрадикторна због вероватног суђења председнику и оптужби за издају националне сигурности уклањањем америчких окупацијских снага из Сирије.
Укратко, за прецизнију анализу ове ситуације потребно је узети у обзир оно што свака влада тренутно спроводи и одатле извући могуће хипотезе.
Ердоган се у првом реду жели решити сукоба с Курдима на својој граници и сиријских избјеглица у Турској, верујући да ће тако побољшати стабилност земље и добити већу подршку у народу.
Међутим, циљ Ердогана би могао бити стварање новог Голана, што би могло постати сигурно подручје које би омогућило да се великим делом реше његови проблеми контрадикције, што је потврдио и Доналд Трамп, изјавивши да својом „бесконачном мудрошћу“ неће допустити Турској да у кампањи пређе прихватљиву границу.
Међутим, таквим сценаријем Турска ризикуије сукоб с Русијом, која је као први и темељни предуслов за било какву сарадњу од Турске тражила и добила гаранције о очувању сиријског територијалног интегритета.
Даље, сиријске Курде су поново издали Американце и чини се да су присиљени тражити од легитимне владе да их заштити од Турака, овога пута без предуслова и великом слабошћу у суочавању са стварном инвазијом на њихове територије.
Треће, „регулирана агресија“, привремена и ограничена, порука је сиријским Курдима и Курдистанској радничкој партији да Анкара има одобрење Васшингтона и да, ако се не понашају „разумно“, увек може уследити нова кампања.
Ова ситуација такође омогућава да се сиријска влада усредоточи на Идлиб и настави уништавати Ал-Каиду и тамошње изданке „Исламске државе“, што је за Асада кључно у овој геополитичкој фази.
Четврто, америчка влада предвиђа да ће ИСИС, једном ослобођен из заточеништва, са скупинама које преживеле у пустињи ускоро ући у сукоб са сиријском војском, што би требало да буде сукоб високог спектра за слабљење Башара Ал-Асада и сарадње с Ираном и Осовином отпора.
Ипак, како је сиријска војска, уз помоћ Русије и Ирана, способна поразити и Ал-Каиду у Идлибу и ИСИС, који је остао без најбољих бораца, врло лако ће нанети судбоносан ударац Трамповим тежњама и војном имиџу Сједињених Држава.
Бежећи с аргументом о „бесмисленим ратовима“, чиме штити животе војника, уз потпуно поражени „калифат“ и препуштање другима одговорност решавање хаоса, Трамп тврди да ће, ако насиље против курдских хероја буде нехумано, он уништити турску привреду.
Ово је бесмислена претња, јер ниједан рат није хуман, а посебно они које је водила турска војска, која је 2015. безобзирно разарала своје градове с већински курдским становништвом.
Истина је да су западни савезници и њихове обавештајне агенције дубоко забринути због одлуке станара Беле куће, разбацујући се с етичким жалбама и изражавајући солидарност с курдским народом, којега су у свим историјским приликама издали. Европа се боји и „калифата“, који је изгубио територију, али не и геостратешку моћ.
Извор: Српски дневник
