У времену суровог отимања Косова и Метохије ваља се присетити чија је била земља Албанија која је одлуком великих сила настала 1912. године, те је уз свесрдно мајсторство Аустроугарске, Ватикана и Велике Британије направљена и албанска нација.
Без икаквих доказа материјалне културе, споменика, књига, записа, археолошких ископина и др. они се врло вешто свијету приказују као Илири и староседиоци.
Колико је велик раскорак између њихових жеља и реалности, пише Војислав Мистровић са Принстонског универзитета, говори и пример археолошког налазишта илирске културе Каменице на југоистоку Албаније. Те тумулусе сами данашњи Албанци зову Тума е Каменицлс.
На карти Европе картографа и краљевскога хидрографа Тхомас Китцхин-а (1719 -1784) са многим допунама и побољшањима од стране Јеан Баптисте Боургуигнон д’Анвилле-а (1697-1782) издатој на свет 12. маја 1795. (објавили Лаурие & Wхиттле) видимо два Београда на простору данашње Албаније.
Ту се налази и Албатон/Албутоно (по композицији личи на Балатон који је несумњиво српски топоним – језеро у данашњој Мађарској, а имамо нпр. Блато како се некада звало Скадарско Језеро итд.) који је данашњи Елбасан. И њему је корен имена алба-бело (добијен метатезом: манастир-намастир, сав-вас итд).
У житију српског краља светог Јована Владимира се каже:
„Сеј свјати славни књаз и доблествени мученик Јоан Владимир, возраста от благочестиваго и влађетелнаго корене, во грађе Бјелграђе (Албији) првјевшаго влађеније и всјем Илириком и Далмацијеју владичествоваше“.
Тај град је данашњи Берат, на карти Белиград испод Албатона/Елбасана.
На овоме месту кратко подсећање (важно за наставак текста) да је манастир Тавна/Тамна у Републици Српској управо задужбина светога Јована Владимира, доцније краља Драгутина. Обнављан је и од цара Лазара и царице Милице.
Да споменемо и неке српске аутохтоне топониме који и данас постоје у Албанији: Новоселе, Борове, Завалан, Каменице, Дренова, Трстеник, Верник, Стрелце, Пестан, Воскопоље, Блаце, Подгорје, Леска, Поградец, Требиње, Стравај, Сус(ш)ице, Орење, Клење, Краста, Сопот, Ковачице, Радомире, Селипте, Лузни, Морине, Голај, Добруне, Селце, Загоре, Топлане, Рец, Добрац, С(ш)ирока, Карице, Велипоље, Паток, Радес, Дивјаке, Топоље, Козаре, Градист, Кроја, Валона (Авалон) , Грабјан, Селенце, Братај, Драч, Лежа(Љеш), Лукове, Њивице, Леснице, Ливађа, Маја Језерце, Јабланица…
И у сусједној, данашњој Грчкој имамо топониме као што су Његуш, Загора, Рођакиња и сл. што нам само говори да су аутохтони становници на тој територији исто тако били Срби.
Трагајући за коренима моје породице наишао сам на необичну подударност топонима у Републици Српској и БиХ са централном и јужном Албанијом. Нашао сам и подударности са презименима. У средњовековним документима су спомињу презимена којих има и у тадашњој Босни а има их и данас у Албанији. Карактеристично је презиме Рама које се до данас сачувало у траговима у Чешкој, Русији и данашњој Албанији.
Из разних историјских докумената знамо да се део Босне називао Рамом. Налазимо називе типа Горња Рама и сл. Данас постоји река и пар топонима са истим именом.
О многим сеобама Срба ми знамо много, а о некима не знамо ништа. Рецимо, историјске хронике су забележиле три сеобе Срба из Босне у Далмацију у периоду између 1375. и 1418.
О томе су нам записе оставили далматински провидур А. Контарини, млетачки ђенерал Петар Лоредан, Луције, и други… Код Луција(Лучића) налазимо и записе како су ти досељеници били одушевљено прихваћени од домородаца, што нас упућује да су то били једноплеменици.
Иако су млетачке власти забрањивале насељавање у градовима ускоро су Срби постали незобилазни како у пословима тако и у војсци. Лоредан пише како су пет хиљада новопридошлих поразили Мађаре у једном боју. Сав простор Цетине, Сплита, Трогира, Шибеника, Книна, Задра и другде је био насељен тим Србима из Босне.
На жалост о везама Албаније са Босном (сличност топонима и презимена) се зна мало. Да ли је постојала каква сеоба, у којем је правцу ишла, рођачке везе, за сада мени остаје непознато.
Моје презиме се помиње у документима средњовековне Босне, спомиње се Твртков великаш Прибој Мистовић. Потом исто презиме налазим у Поградецу (касније се бележи и у Скадру) у данашњој Албанији. А близу Поградеца се налази село Требиње!?
Остаци Мистовића у Албанији славе и данас Велику Госпојину (као и исељеници у САД и Канади, као и остали на подручју Балкана-Хума).
У сваком случају сви ови документи и сазнања нам говоре о тадашњој компактности српскога народа. Нама и будућим генерацијама предстоји и даље дубоко копање по питању ових тема. На жалост, у потоњих 200 година овђе је историја исполитизована и кривотворена, али као што каже пословица „Заклела се земља рају да се тајне све одају“.
Извор: Српски дневник
