Једино што вам могу рећи јесте то да у случају неког новог сукоба треба да унајмите добру северноамеричку фирму за лобирање. Ово вам препоручујем као генерал, јасан је Луис Мекензи.
– Срби су били најхрабрији војници и савезници у Првом светском рату, тако су снажно пробијали линију фронта да ни француска коњица није могла да ухвати корак са српским војницима. Имате толико тога на шта треба да будете поносни, каже канадски генерал.
– Било је лако предвидети и спречити рат у Босни деведесетих да међународна заједница под окриљем Савета безбедности Уједињених нација није направила серију погубних и катастрофалних грешака, каже о првим данима рата који је избио на територији бивше СФРЈ.
– Желим лично да се извиним јер не могу да говорим у име међународне заједнице, али осећам потребу то да урадим управо због начина на који су УН деловале на зараћеној територији БИХ, Хрватске и Косова. То једноставно није било исправно. Они су направили ситуацију која је била предвиђена три године раније, а Срби су постале жртве тог пропуста.
„УН мировњаци“су заправо канадска идеја и продукт.
– Од нас је настала мировна идеја УН. Када је 1956. године египатски председник Насер одлуком да национализује Судански канал заправо иницирао Хладни рат између Руса и Американаца, наш (канадски) министар спољних послова дошао је на идеју да постави лагано наоружане снаге између сукобљених нација како би их раздвојио док се не постигне неки договор. За то је добио и Нобелову награду. По завршетку Хладног рата, све до 1989. то је некако успевало, са изузетком када је прекинут конвој са бриселским унпрофорцима и 2.700 миротвораца је убијено.
Ево шта се заиста дешавало у Босни 1991. и 1992:
– Уједињене нације су спектакуларно пропале у Босни и Херцеговини. Словенија је објавила независност, потом и Хрватска, што је био изузетан проблем због огромног броја српског становништва које је живело на њеној територији. УН и даље рачунају да је Хладни рат, па су одлучили да пошаљу свега 16.000 миротвораца на размеђи Хрвата, Срба и муслимана. У то време изабран сам за главног команданта јер остала петорица генерала дотад нису била на дужности у УН. Упркос мојим препорукама Савету безбедности, ми смо поставили Главни штаб у Сарајево, иако нам је главни камп био у Хрватској. Дошли смо у Сарајево у петак 13. марта 1992. године. Две недеље након што су муслимани упуцали сватове у Сарајеву. Већ 6. априла БИХ је призната као независна држава, а сви ми, 30 војника и 200 наших цивилних чланова, схватили смо да ће избити рат. Чак смо покренули и опкладу када ће тачно да почне. Рат је избио сутрадан у 14.30. Један од мојих мајора добио је опкладу од 12.000 долара јер је потрефио тачно време.
Каже да су обични војници могли да предвиде када ће да избије рат, али не и међународна организација као што је УН.
– Остали смо заробљени, у клопци, у потпуно новој земљи, са потпуно новом врстом обавеза. Почели смо са разменом тела између зараћених зона, обезбеђивањем кола хитне помоћи која су превозила рањене и сличне акције. Неколико недеља касније УН су ми наложиле да преместим наш штаб у Београд и тако смо напустили људе којима смо стварно били потребни. Ми, војници, били смо заиста несрећни због тога и покушали смо да осмислимо план да се вратимо. Осмислили смо план са Радованом Караџићем и Алијом Изетбеговићем, да обезбедимо аеродром 30 дана и донесемо хуманитарну помоћ. Успели смо у томе и испоручили смо највећу ваздушну хуманитарну помоћ у историји, 200 тона хране и лекова. Испоручили смо све у Сарајево, али је 80 одсто те робе завршило на црном тржишту, по Београду и Загребу.
Прича и о комуникацији са надлежнима у УН:
– Од УН сам добијао прилично глупе наредбе, које нисам слушао. Ако ми верујете, добио бих наредбу да могу да понесем носаче, али не и пројектиле, или да донесем минобацаче, али не и бомбе… Ми, Канађани, одбили смо таква наређења и користили смртоносну силу у обрачунима са снајперима у Сарајеву и ван њега. Осамсто војника враћено је у Хрватску у мировну мисију и тада су УН донеле нову неописиву одлуку. Моји војници замењени су Египћанима, Французима, Украјинцима и Португалцима. И тако је цела идеја неутралности УН постала историја. Египћани су шуровали са муслиманима, Французи са Хрватима, а Украјинци колико-толико са Србима. То је енромно погоршало ситуацију на терену.
Није био популаран међу босанским муслиманима.
– Они су мислили да су једина „нација“у БИХ и да би требало да се приклоним њима. Мој проблем је био што сам морао да се носим са две фракције. Једна је био Радован Караџић, а друга Мате Бобан, који је предводио Хрвате. Прва фракција није имала заставу испред, нити амбасадора у УН, тако да није постојао начин да се врши притисак на њих у УН, због чега се ситуација скроз отела контроли и рат је настављен још пар година. Из истог разлога су УН пропале и у Руанди и Сомалији.
Како је онда Србија испала крива за све?
– Проблем са Србијом је што сте представљени лоше за све оно што се десило у БИХ. Професионални лобисти и стручњаци за политичке елите, који данас такође раде и за ОВК, преносили су спиноване информације у Вашингтону о ономе што се дешавало у Босни и на Косову. Оправдање за бомбардовање Југославије била је последица западне опсесије Слободаном Милошевићем, а чињеница је да никад није осуђен у Хагу. Али оптужбе су биле оправдање за бомбардовање. Тако да су УН учиниле много тога неправедног и лошег Србији и једино шта могу да вам кажем јесте да у случају неког новог рата унајмите добру северноамеричку фирму за лобирање. То препоручујем као генерал.
Никада није сведочио ни у једном процесу у Хагу.
– Дао сам исказ путем видео-линка, али не за потребе сведочења. Нисам учествовао у суђењу Милошевићу, али звали су ме да сведочим у процесу Караџића. И одбрана и оптужба су ме хтели на својој страни, али пошто сам им објаснио да бих у случају сведочења био врло непријатан, јер бих говорио отворено о томе шта су радиле обе стране, и једни и други су се повукли, тако да никад нисам био сведок. Није ми се допала идеја Хага ни у почетку, а испоставило се да је веома пристрастан суд, што сам једном изјавио у Скупштини УН у Њујорку. Мада мислим да је као идеја добра.
И мировне трупе су деловале као добра идеја.
– Сви покушавају да учине нешто добро, али проблем је укорењен у Савету безбедности. Испоручили смо Сарајеву највећу ваздушну хуманитарну помоћ у историји, 200 тона хране и лекова, али је 80 одсто те робе завршило на црном тржишту од Загреба до Београда
Извор: Курир.рс/Ало
