Хрватска председника Колинда Грабар-Китаровић добила је у суботу, 26. октобра, у Вашингтону награду Фулбрајт за животно дело. Током свог говора том приликом је изјавила да је „рођена на погрешној страни гвоздене завесе“, што је проузроковало велику олују у Хрватској, јер социјалистичка Југославија није једна од европских земаља иза гвоздене завесе, тј. под совјетском контролом – барем не од 1948., 20 година пре рођења актуелне хрватске председнице.
Изјава о гвозденој завеси, коју је Колинда више пута користила у својим наступима у иностранству и за стране медије, засенила је остатак Колиндиног 26-минутног говора из Вашингтона, који је пун бисера. Напокон, и сама председница пожалила се што су се хрватски медији усредсредили на изјаву, јер је у њеном говору „било толико смислених порука“.
Индекс је стога одлучио да пажљиво саслуша цео 26-минутни говор и покушао да нађе оне „садржајне поруке“ које председница хвали. Иако није реткост у политици да председници пишу говоре професионалци који раде за њу, Колинда се хвалила да је написала сопствени говор, што значи да је све што је речено заиста директан производ њеног ума.
Колинда је свој говор започела неуспешном шалом о томе да јој је отац оставио земљу на којој ће јој „требати кућа“, говорећи: „Ја сам жена, средите то.“ Сем Колинде мало ко се у публици насмејао.
Након тога, Колинда је изјавила да ће се „поново вратити у САД у јануару“, што је такође тајанствено јер би требало да следи други круг председничких избора.
У другом минуту Колиндиног говора стигла је и сада позната изјава о председници која је била „девојчица рођена на погрешној страни гвоздене завесе“, али је Колинда након тога проговорила још 24 минута у којима је дефинитивно надмашила све. Додала је да је, када је била девојчица, сањала о местима на којима „можете да говорите оно у шта верујете без страха од прогона“, сматрајући да у Хрватској данас људи хапсе полицију ако вичу или носе мајицу „ХДЗ лопови“. Може се закључити да Република Хрватска, чији је председник Колинда, није земља о којој је девојчица Колинда сањала.
Значајно је да је Колинда Хрватску описала као земљу која „није велика или има пуно становништва“, али „има велико срце“. У својим јавним наступима у Хрватској Колинда је више пута рекла да не подноси када Хрватску описују као „малу земљу“, а у свом говору у Вашингтону је то учинила управо рекавши да Хрватска „није велика“. Она је такође похвалила Хрватску као земљу која је „успешан пример сложеног процеса транзиције“, с чиме се многи хрватски грађани, посебно они који су прешли у Ирску и Немачку током овог „успешног процеса транзиције“, вероватно не би сложили.
Колинда се тада похвалила да је скоро предвидела напад на њујоршки светски трговински центар 11. септембра 2001. у својој пријави за Фулбрајт стипендију. Она је описала како је одржавала тешку трудноћу у болници док је испуњавала папире за конкурс за стипендију и да је супругу Јакову диктирала тезу о „асиметричним претњама“. Он јој је рекао да се њена тема показала као „научна фантастика“, али пет месеци касније догодио се напад на њујоршке куле, што је потврдило Колиндину визију. „Нажалост, моја теза је постала стварност“, рекла је Колинда. Читава прича потпуно је бизарна, посебно тачка у којој је Јаков Китаровиц́ тезу своје жене сматрао претераном.
Била је прича о томе како је Колинда ишла у средњу школу у америчком Лос Аламосу („једно од најлепших периода мог живота“) и да се бринула да ће људи имати предрасуде тамо, али они их немају. Колинда је тада закључила да заправо има предрасуде и научила је да њен ум треба бити отворен. Али судец́и по ономе што обично говори о Југославији, Колинду је требало поздравити сумњом у САД, као да долази из СССР-а, тако да је овај део говора открио да јој је довољно да председник пусти да говори, па би одбаци себе.
У осмом минуту говора Колинда се пребацила на ситуацију у свету којој су потребне „лидерство и визија“, а затим је понудила своју визију лидерства засновану на „три Ц“, тј. „Веродостојности, доследности, храбрости“. У том тренутку, цео говор је пао у потпуни апсурд, имајуц́и у виду да је чак и мање упућен у председнички мандат Колинде знао да се то не може описати у ове три речи. Можда је најбољи пример доследности у наступу Колинде Грабар-Китаровиц́ њен став о усташком поздраву ЗДС која га је током мандата прогласила првим „старим хрватским поздравом“ и питала се зашто је то некоме проблематично, потом га прогласила усташким поздравом и неприхватљивим, а овог лета вратила се на првобитни став додајући да је ЗДС важан поздрав Домовинског рата
Колинда је такође нагласила да као председница стално показује емпатију према грађанима, да је то веома важно и да „није популизам“. Напоменула је да је популизам опасан и да подстиче „успон опасних идеологија“. Додала је да су „информисани и самоуверени грађани“ кључни за демократију, што је у директној супротности са стварношћу њене политичке каријере у Хрватској. Конкретно, бројне студије су показале да су Колиндини гласачи најмање образовани и информисани, да су „гласачи са ниским информацијама“, односно гласачи ниског нивоа. Другим речима, оно што је Колинда похвалила и истакла у свом говору у Вашингтону као кључно за демократију је супротно од услова њеног бирачког тела. Није пропустила да понуди зрно мудрости попут „обликовањем данас стварамо сутра“.
Значајно је да је Колинда Хрватску описала као земљу која „није велика или има пуно становништва“, али „има велико срце“. У својим јавним наступима у Хрватској Колинда је више пута рекла да не подноси када Хрватску описују као „малу земљу“, а у свом говору у Вашингтону је то учинила управо рекавши да Хрватска „није велика“. Она је такође похвалила Хрватску као земљу која је „успешан пример сложеног процеса транзиције“, с чиме се многи хрватски грађани, посебно они који су прешли у Ирску и Немачку током овог „успешног процеса транзиције“, вероватно не би сложили.
Колинда се тада похвалила да је скоро предвидела напад на њујоршки светски трговински центар 11. септембра 2001. у својој пријави за Фулбрајт стипендију. Она је описала како је одржавала тешку трудноћу у болници док је испуњавала папире за конкурс за стипендију и да је супругу Јакову диктирала тезу о „асиметричним претњама“. Он јој је рекао да се њена тема показала као „научна фантастика“, али пет месеци касније догодио се напад на њујоршке куле, што је потврдило Колиндину визију. „Нажалост, моја теза је постала стварност“, рекла је Колинда. Читава прича потпуно је бизарна, посебно тачка у којој је Јаков Китаровић тезу своје жене сматрао претераном.
Била је прича о томе како је Колинда ишла у средњу школу у америчком Лос Аламосу („једно од најлепших периода мог живота“) и да се бринула да ће људи имати предрасуде тамо, али они их немају. Колинда је тада закључила да заправо има предрасуде и научила је да њен ум треба бити отворен. Али судећи по ономе што обично говори о Југославији, Колинду је требало поздравити сумњом у САД, као да долази из СССР-а, тако да је овај део говора открио да јој је довољно да председник пусти да говори, па би одбаци себе.
У осмом минуту говора Колинда се пребацила на ситуацију у свету којој су потребне „лидерство и визија“, а затим је понудила своју визију лидерства засновану на „три Ц“, тј. „Веродостојности, доследности, храбрости“. У том тренутку, цео говор је пао у потпуни апсурд, имајући у виду да је чак и мање упућен у председнички мандат Колинде знао да се то не може описати у ове три речи. Можда је најбољи пример доследности у наступу Колинде Грабар-Китаровић њен став о усташком поздраву ЗДС која га је током мандата прогласила првим „старим хрватским поздравом“ и питала се зашто је то некоме проблематично, потом га прогласила усташким поздравом и неприхватљивим, а овог лета вратила се на првобитни став додајуц́и да је ЗДС важан поздрав Домовинског рата
Колинда је такође нагласила да као председница стално показује емпатију према грађанима, да је то веома важно и да „није популизам“. Напоменула је да је популизам опасан и да подстиче „успон опасних идеологија“. Додала је да су „информисани и самоуверени грађани“ кључни за демократију, што је у директној супротности са стварношћу њене политичке каријере у Хрватској. Конкретно, бројне студије су показале да су Колиндини гласачи најмање образовани и информисани, да су „гласачи са ниским информацијама“, односно гласачи ниског нивоа. Другим речима, оно што је Колинда похвалила и истакла у свом говору у Вашингтону као кључно за демократију је супротно од услова њеног бирачког тела. Није пропустила да понуди зрно мудрости попут „обликовањем данас стварамо сутра“.
Нагласила је важност НАТО-а током којег је дала изјаве које би се лако могле протумачити као критика политике америчког председника Доналда Трампа. „Наш савез је ослабљен сумњама и недостатком лојалности сваке чланице“, рекла је Колинда из НАТО-а. Међутим, Трамп је у више наврата рекао да не види смисао НАТО-а, изражавајуц́и тако сумње и питање да ли ће се САД заиста истицати од мањих чланица савеза, показујући тако недостатак вере.
Тек у 16. минуту говор Колинде у Вашингтону био је прекинут аплаузима публике, што је први и последњи пут, а Колинда се хвалила да је „целокупну каријеру посветила оснаживању жена“. Таква изјава би хрватску публику највероватније насмејала с обзиром на то да је опште да Колинда није ни обраћала женска права у Републици Хрватској током свог председничког мандата, а није ни јасно подржала ратификацију Истанбулске конвенције. Део говора који је Колинда одржала женама кулминирао је самопохвалом, наводећи да је Колинда део организације која је окупила бивше и садашње председнике и премијере, а уследио је низ реченица које је вредело детаљно навести.
„Моја највећа награда је када добијем писмо од девојке или жене из Русије или Непала у којем пише да сам је инспирисала“, испалила је Колинда и додала: „Славим успех сваке девојке из Авганистана као да је то успех моје деце“. Девојке и жене из Русије или Непала која пишу писма Колинди остаје мистерија. Можда ће Уред председника објавити једно од ових писама, ако их има?
Такође, хрватска јавност се сећа да је са екстатичним Фејсбук објавом председник пратио студије своје ћерке Катарине на Харварду, називајући је „соколарком“, али тешко је запамтити да је икад објавила пост којим слави успех авганистанске девојке, тврдећи да изгледа као „успех моје сопствене деце.“
Колинда је свој говор завршила о разговору о Хрватској и ономе што је инспирише као председницу. „Морам одати почаст свима онима који су се током векова жртвовали за хрватску слободу“, изјавила је, а затим наставила да објашњава зашто воли магнете са инспиративним цитатима на свом фрижидеру. „Обожавам инспиративне магнете на свом фрижидеру“, испалила је Колинда, откривајући да се на њима могу наћи познати цитати Винстона Черчила и Мерилин Монро.
Ипак, од Мерилинине изјаве, Монро је више инспирисана народном изреком из свог суседства, „Јака ма не молат“. Додала је да ће поред три Ц-а која је навела као кључна за вођство и визију, додати и четврто: реч „сирева“, што бисмо могли превести као „слатка“ или „мутна“. Да, у говору у којем је примила Фулбрајтову награду , председница је озбиљно изјавила да је важно бити отрцан, или боље речено сладак.
Говор је завршила спином познате америчке изреке о томе шта да радите кад вам живот да лимун. Савет Колинде није да се од лимуна прави лимунада, већ да се сачека и крене даље, и да се ако се нађу јаја иза угла направи пита од лимуна.
Извор: Курир.рс
