„Црвено светло“ за Северну Македонију и Албанију у отпочињању преговора, не само европска, већ и овдашња јавност схватиле су као нарушавање кредибилитета саме ЕУ, али и као још веће успоравање и онако успореног европског пута читавог западног Балкана.
Иако су се званичнци ЕУ протеких десетак дана упињали да објасне да је проблем до њих, а не до балканских земаља које теже чланству, остао је горак укус у устима и, грубо речено, порука која сугерише да нема гаранција ни за кога, иако испуне све услове који се од њих траже.
Међутим, није Русија једина светска сила која се овде „одомаћила“. Не треба заборавити ни Кину која своју моћ демонстрира пре свега кроз економију, али ни Турску за коју се, додуше, не може рећи да је светска, али регионална сила свакако да.
Ако би се догодило да нам ЕУ стварно у потпуности замрзне процес придруживања док се сама не реформише, или нам, још горе понуди „специјални“ статус какав Турска има, што значи да је чланство готово немогућа опција, шта су алтернативе и да ли је оно што нам се нуди уопште алтернатива?
Кренимо редом.
Алернатива 1: Русија
Готово да нема западног званичника који, мање или више директно, говори о руском утицају на Балкану, неретко га називајући чак и „малигним“.
Под плаштом историјских и културних веза, савезништва у ратовима, борбом за Косово, Русија на овим просторима „оперише“ и када су друге ствари у питању, а понајвише сопствени интерес – смањивање утицаја Запада на овим просторима.
Томе треба додати и НАТО, као доминантну војну силу у овом региону, изузев Србије и БиХ, али и чињеницу да се Србија у последње време озбиљно наоружава и то баш из Русије, због чега трпи озбиљне критике из ЕУ.
Србију су везе са Русијом већ коштале, као онда када је блокирано отварање Поглавља 31 које се односи на спољну политику и безбедност, због Русије, а од стране неколико земаља чланица ЕУ.
Србији се спочитава не само војна сарадња, него и то што није увела санкције Русији као што је учинила већина европских земаља.
Такође, једна од ствари која је сасвим јасна односи се и на подршку Србији када је реч о Косову, кога Русија не признаје као независну земљу. Србији то, наравно одговара, тим пре што је Русија стална чланица Савета безбедности УН са могућношћу вета.
Али, ни овде не треба имати сумњу да је посреди руски интерес, тачније све што ради у вези са овом темом, званична Москва то чини због своје ситуације са Украјином, у чему иначе нема подршку ни ЕУ, нити Зпада.
Алтернатива 2: Кина
Инвестиције, инфраструктура, пројекти, кредити. У најкраћем се овако може описати начин на који НР Кина сарађује са Србијом.
Међутим, осим економског, не треба занемарити ни политички утицај који ова земља има, тим пре што је једна од сталних чланица Савета безбедности Уједињених нација која, иначе, није признала независност Косова.
То су ствари на које Србија позитивно гледа и са којима рачуна.
Међутим, оно о чему се мање говори јесте колико ће нас та, пре свега економска, сарадња коштати. Кредити су узимани за инфраструктуру, путеве, аутопутеве, кинеске фирме су ушле на српско тржиште по готово целој Србији. Ко не враћа дугове на време, може да дође у ситуацију као што су дошле афричке земље, па потенцијалнно и суседна Црна Гора, која је чак својом територијом гарантовала враћање дугова за финансирање трошкова аутопута.
Бојазан у вези са Кином изражавали су европски званичници небројано пута , попут одлазећег комесара за проширење Јоханеса Хана, чији је став да је ЕУ потценила је утицај Кине на Балкану. Његова забринутост се пре свега односи на то што балканске државе узимају кредите од Пекинга, поготово за инфраструктурне пројекте.
– Кина никада није водила рачуна о томе да ли је земља способна да плати своје зајмове. Ако не може да плати постоје притисци да се пројекти пребаце у кинеско власништво. Можда смо преценили Русију, а потценили Кину – истакао је Хан својевремено.
Алтернатива 3: Турска
Осим ове две светске силе, трећи „пут“ којим би Србија могла да се упути, у економском смислу, јесте ка Турској. Сарадња две земље иначе постоји, и то нарочито у последњих неколико година, пре свега на пољу економије, инвестиција, инфраструктуре, а повећава се и трговинска размена.
Са друге стране, званични Београд све интензивније сарађује са земљом која се годинама уназад све више удаљава од Европске уније којој је и сама тежила, и бира друге, источне (руске) партнере.
Тако је Турска и данас, готово 15 година од када је почела преговоре са Унијом, и даље пред њеним вратима, а разлози су бројни. То је, између осталог довело до тога да почетком ове године у Европском парламенту речено да би ЕУ требало да прекине преговоре са Турском због кршења људских права у тој земљи.
И тада, а и иначе, најчешће се као главни кривац апострофира ауторитарни режим турског председника Реџепа Тајипа Ердогана, који се у пуној снази показао 2016. године након покушаја пуча, што је резултирало ванредним стањем у трајању од две године!
Људи су масовно отпуштани и хапшени, приведено је 160.000 људи, а ухапшено 70.000 – међу њима и новинари, борци за заштиту људских права и опозициони политичари. Против 155.000 људи покренуте су истраге због „чланства у терористичкој организацији.
Алтернатива 4: Балканска унија и „мали Шенген“
Међу последњим идејама када је реч о регионалном окупљању, почело је да се говори о такозваној „балканској унији“, која би заправо могла да буде наставак иницијативе о такозваном „малом Шенгену“, коју је пре извесног времена изложио председник Србије Александар Вучић и у који ће поред Србије, за сада, бити укључена Албанија и Северна Македонија.
Суштина ове врсте удруживања је слободан проток робе, услуга, капитала и кретање без пасоша. Иако се о „малом Шенгену“ за сада говори само у ове три земље, очекује се да би идеја ускоро требало да наиђе на одобрење код представника Црне Горе, БиХ, али и код представника привремених институција у Приштини, чиме би била створена економска балканска унија која би омогућила профитабилнију трговину уз мање папирологије и спречило се стварање незаконских такси као на Косову.
Међутим, све док постоји нерешен дијалог Београд-Приштина и приштинске таксе на робу из Србије и БиХ, то је на веома дугом штапу.
Како за „Блиц“ појашњава директорка ЦЕАС Јелена Милић, за Русију се засигурно може рећи да шири „малигни утицај“, али да за земље попут Кине и Турске то не може да тврди, имајући пре свега на уму да је Турска чланица НАТО.
– Бојазан постоји, али ако су земље региона истински посвећене западу и европским вредностима, оне ће разумети значај НАТО и САД на овим просторима – наводи Милић.
Она каже да је сасвим очекивано да ће Русија покушати да искористи свој утицај да дестабилизује регион, али и да то није намера Кине. Она наводи и да идеја о економском удруживању земаља није сама по себи лоша.
– Идеја да се прво крене у економску интеграцију није без основа, али само ако је гаранција да то није крај – наводи она.
Шта је права алтернатива?
Закључак који се намеће сам по себи – нити једна од ове четири алтернативе ни изблиза не може да нам донесе оно што нам доноси чланство у ЕУ – друштву економски најпросперитетнијих земаља света, али исто тако, и блоку који инсистира на демократским процедурама и поштовању људских права.
У економском смислу ствари су још јасније. Земље ЕУ учествују 67% у укупном извозу Србије и 60% у укупном увозу. Извоз српских производа у ЕУ је са 3,2 милијарде евра у 2008. порастао на 10,9 милијарди евра у 2018. Најважнији трговински партнери Србије су Италија и Немачка, а половину свих пољопривредних производа Србија извози у ЕУ.
Готово 70 одсто свих страних улагања у Србију потиче из земаља ЕУ, за последњих девет година укупан износ је 13 милијарди евра.
С обзиром на све, јасно је да ЕУ нема алтернативу, и да су све наведене заправо лажне алтернативе, када се упореде са оним што је траса Србије од петооктобарских промена.
Извор: Блиц.рс
