О разграничењу и подели Косова се увелико више не прича, а на столу је поново модел две Немачке, као решење за статус јужне српске покрајине.
Како сазнаје Еспресо.рс на Западу се све гласније прича о предлогу решења за косовски чвор по принципу Источне и Западне Немачке уз корекцију која предвиђа за Север Косова неку врсту решења по узору на Републику Српску.
– Тај концепт две Немачке предвиђа да се две државе приме у Уједињене нације. То што нам се нуди на северу, не бих примио као реалну понуду – каже нам наш извор из дипломатских кругова.
Према његовим речима ово није први пут да се овај модел помиње као један од могућих за решење статуса Косова, а помињан је и у „ердутском споразуму“ који је требало да реинтегрише западну Словенију у систем Хрватске, а где је била предвиђена нека врста заједнице српских општина са елементима аутономије.
Противници модела две Немачке подсећају да он значи договор две државе које би биле равноправне чланице УН, као што су то урадиле Источна и Западна Немачка, која при том никада није признала Источну Немачку.
Модел две Немачке се помињао током преговора о Косову још 2007. (изнео га је представник ЕУ у посредничкој „тројци“ Волфганг Ишингер), а сада се све чешће чује од западних политичара и стручњака за Западни Балкан.
Политичар са Косова Илир Деда изјавио је да Резолуција 1244 Уједињених нација више не одговара приликама на Косову и оценио да је најреалнија опција за нормализацију односа између Србије и Косова модел некадашњих Источне и Западне Немачке.
„Тај модел је најреалнија опција нормализације односа Косова и Србије и он ће служити изградњи нових односа између две земље, а тада ће доћи до потпуне стабилизације прилика на Западном Балкану“, рекао је Деда.
Западна Немачка никада није признала Источну Немачку
Наиме, Западна Немачка, која никада није признала Источну Немачку, и Источна Немачка договориле су се након више од две деценије, 1972. године, да обе, као самосталне државе, постану равноправне чланице УН.
Модел „две Немачке“ проистекао после Другог светског рата, услед постојања окупационих зона – источне зоне коју је држао Совјетски савез и западне зоне, коју су држале друге савезничке државе.
Од тих окупационих зона касније су настале Западна Немачка и Источна Немачка.
Да није било „хладног рата“, не би било ни таквих проблема у вези једне и друге окупационе зоне, а самим тим и касније Западне и Источне Немачке.
Када је 1949. године образована Западна Немачка (СР Немачка), она је одмах заузела становиште да је држава целокупног немачког народа, те да је његов једини легитимни представник на међународној сцени.
Такав став наишао је на пуну подршку западних земаља, које су, као и влада Западне Немачке, Источу Немачку – створену неколико месеци после Западне – наставиле да третирају као „совјетску окупациону зону“.
Западна Немачка је прокламовала такозвану Халтајнову доктрину, по којој се признање Источне Немачке од стране неке државе сматра као непријатељски акт према Западној Немачкој и по аутоматизму подразумева прекид дипломатских односа са њом.
Такво неодрживо стање, како је указао, трајало је до 1972. године, када су Источна и Западна Немачка постигле споразум и договориле се да обе државе буду примљене у Уједињене нације као равноправне, самосталне државе.
Тада је престала да се примењује „Халтајнова доктрина“, а то стање је трајало до пада Берлинског зида 1989. године, када је дошло до уједињења Источне и Западне Немачке.
Извор: Еспресо.рс
