У време цара Маврикија беше неки чувени разбојник у околини Цариграда. И у околини престонице и у самој престоници владаше страх и трепет од њега. Тада му сам цар Маврикије посла крст у знак вере, да му неће ништа учинити, ако се преда. Разбојник прими крст и предаде се.
Дошавши у Цариград он паде пред ноге цареве и мољаше за опроштај. Цар одржа реч, помилова га и пусти га у слободу. Но одмах по том разболе се разбојник тешко, и предосети да му се приближује смрт. Он се поче горко кајати за све грехе своје, и плачевно молити се Богу, да му Бог опрости као што му беше и цар опростио.
Многе сузе проли на молитви, тако да му марама којом сузе брисаше беше сва наквашена сузама. И умре разбојник после 10 дана плача и молитве. Исте ноћи када он умре виде лекар, који га лечаше, у сну визију чудесну: када разбојник на постељи испусти душу, скупише се око њега некакви црнци са многим хартијама, на којима беху исписани греси умрлога. Ту се јавише и два светла анђела.
Међу њима поставише се теразије, и црнци веселећи се метнуше све оне хартије, и њихова страна теразија претеже, јер друга страна беше празна. “Шта ћемо ми метнути?” саветоваху се ангели. Потражимо неко добро у животу његовом! И обрете се у рукама једног ангела она марама наквашена покајничким сузама.
Ангели је брзо метнуше на своју страну теразија, и њихова страна одједном претеже све хартије. Тада црнци побегоше жалосно урлајући, а ангели узеше душу и однеше у рај славећи човекољубље Божије.
Фото: Pixabay.com
Извор:опанак.рс
