Коронавирус је одавно стигао у Италију одакле се невероватном брзином шири не само у суседне земље, већ и удаљене континенте попут Латинске Америке.
Када је коронавирус дошао у Италију, за само два дана се открила сва неефикасност, неспособност и неспремност државног система, остављајући у 48 сати за собом 120 потврђених заражених и три смртна случаја.
Влада у Риму је тек са избијањем заразе озбиљније почела да се припрема за хитне случајеве, а провинције су се одлучиле за превентивне карантинске обрасце зато што није било званичних директива извршне власти.
Тако су се на нивоу провинција доносиле одлуке о затварању управних канцеларија, школа и универзитета. Укратко, одговор на епидемију долази одоздо, иако је у свакој уређеној земљи требало да дође одозго.
Али политика централних власти у Риму и провинцијама није могла да пружи никакву подршку из врло једноставног разлога, зато што је у то време још увек била поларизована у два табора с различитим визијама како би требало да изгледа јавно здравство, уместо да је одбацила антагонизме за добро нације, а то је управо јавно здравство. То се није догодило и у данима који су уследили Италија је постала земља с највише заражених, одмах након Кине и Јужне Кореје.
Избијање епидемије, која је започета у децембру у кинеском граду Вухану, била је повод да се у Италији, као и већем делу западног света, отвори ново поглавље „Хладног рата“ против Кине, неколико дана након закључивања прве фазе трговинског споразума између Доналда Трампа и Си Ђинпинга.
Масовни медији и политичари, посебно припадници галаксије атлантистичког и либералног табора, спровели су намерну алармантну кампању и давали катастрофална предвиђања, упирући прстом не само на наводне недостатке и наводно ћутање кинеске владе, већ и против кинеског народа.
Штавише, Кинези су проглашени колективним кривцем за сво зло у свету, од корона вируса до пада вредности деоница на западним берзама, иако су озбиљни економисти то предвиђали још прошлог лета, када се из недеље у недељу на Западу и Сједињеним Државама бележио пад индустријске производње. Али, ипак су „Кинези криви за све“ и то је постала мантра медија и политичара.
Како неки медији нису могли себи да дозволе да иду тако далеко у блаћењу Кине, они су дали лајтмотив, а за остало су се побринуле друштвене мреже и такозване „сајбер бригаде“.
Тако су платформе попут Фацебоока преплавиле преваре, лажни извештаји о обичајима и навикама Кинеза, попут „велике потрошње шишмиша у исхрани“ и њихових сумњивих дневних навика, попут одбојности према туширању и чистоћи и хигијени тела генерално.
Коронавирус се, дакле, „морао појавити у Кини, јер то негде другде, у истински развијеним, цивилним и напредним земљама попут Француске, Сједињених Држава или саме Италије, не би могао, јер за то нема основних предуслова“.
Стереотип о кинеском раднику, неуморном радохоличару, брзо је замењен негативним стереотипима, попут оног о „прљавом Кинезу“ или „дивљаку који једе кинеска јела припремљена од шишмиша“.
То је такође геополитика, јер је клима страха и терора, која се мајсторски ствара у свету високе политике, уз суделовање масовних медија, нагласила већ постојећу и растућу поларизацију између западног блока и Кине.
Према одређеном кључу, Коронавирус био би последњи велики разлог зашто треба да се бојимо Кине, која је већ супарник и непријатељ Запада због дугог списка разлога, укључујући канцерогену и шпијунску 5Г мрежу Хуаwеија, „Нови пут свиле“ који би Евроазију претворио у супермаркет Пекинга на отвореном, опасно зближавање с Русијом која прети слободном и отвореном Западу и, коначно, „нељудски начин“ на који Комунистичка партија покушава да реши питање сепаратизма, радикализације и исламистичког тероризма у Сињангу.
Ирана треба да се бојимо „јер је теократија која жели да стекне нуклеарно оружје“, али зато имамо Саудијску Арабију, којом влада најокрутнији облик шеријата који постоји и која већ 40 година финансира исламистички тероризам, а која је амерички савезник и коју треба сачувати и штитити, иако и вехабијска монархија у врло кратком року може да покрене свој нуклеарни програм.
Русија је застрашујућа сила, јер је непотпуна, несавршена и нелиберална демократија, где политичку власт ауторитарно монополизује Владимир Путин и где је новинарство „професија која може довести до смрти“.
Али Турска, која Европску унију држи под контролом уцењивањем са мигрантима, која промовише верску радикализацију међу европским муслиманима и води непријатељски и план супротан интересима Брисела на Балкану, то јест у дворишту ЕУ, остаје кључни савезник НАТО пакта и не може се критиковати, чак ни након несразмерне репресије на покушај државног удара или њене ратоборне и ратно хушкачке спољне политике од Либије до Сирије и Ирака.
Према овом перверзном наративу, Кина је застрашујућа сила, посебно зато што је „комунистичка диктатура с хегемонистичким тежњама у Евроазији, а Коронавирус би могао да буде бактериолошко оружје које је побегло из лабораторије или, што је још горе, намерно пуштено како би се тестирао утицај власти у Пекингу на становништво.
Али Сједињене Државе су савезник, чувар слободног света, упркос томе што су неселективно тестирали бактериолошко оружје на властитој популацији.
До јуче је владао страх од Ирака, затим је дошло време Либије, данас су на реду иранофобија, русофобна хистерија и неомакартизам препорођен са страхом од „жутог комунизма“. Наравно, не либералног, јер је жута боја либерала, већ „жутог“ као што су „жути“ Кинези.
Кинези су непријатељи који се боре не само тако што користе своју технологију да нас шпијунирају или зато што купују наше економије, већ и зато што сада желе да нас заразе и све нас побију својим „аутохтоним вирусима“.
Једина могућа реакција у овом је тренутку је затворити нас, зауставити све туристичке токове и оставити оне комерцијалне, али уз прекид свих радова на „Новом путу свиле“.
То се у ствари догађа, мало по мало, делом због превенције, иако је, према свим показатељима, Кина успела да обузда епидемију, али пре свега из геополитичких разлога и раздвајања западне и кинеске економије. Међутим, ово је поглавље које заслужује посебну пажњу, зато што Кина има економију, укључујућу све индустрије реалног сектора, док Запад има… шта?
БДП еврозоне су 2014. године 74,9 одсто чиниле услуге, односно софтверски сектор и информатичке компаније, телекомуникације, фармацеутске, финансијске институције и друге, само 24,4 одсто је чинила индустрија, а дословно мизерних 1,6 одсто је био удео пољопривреде.
У Сједињеним Државама је још горе. Тамо услуге чине 80 одсто БДП, а око 19 одсто индустрија и један одсто пољопривреда и ништа од компанија које су своје производне погоне преселиле у Азију се није вратило ни у ЕУ, ни у САД.
У том контексту покушај сузбијања или, што је још горе, раздвајања економије Запада од Кине изгледа апсолутно неразуман потез, јер сведочимо тренду у којем не видимо репатријацију индустрија на Запад.
Стога је покушај коришћења корона вируса за демонизацију Кине унапред осуђен на неуспех, а Пекинг је поручио како пажљиво бележи како се која влада на врхунцу кризе понашала према Кини и кинеском народу.
Извор: Логично
