Џозеф, амерички познавалац Балкана, уверен је да се решење спора две стране креће између варијација које су, како тврди, Тачи и Вучић већ усагласили током дијалога чија је посредница била Федерика Могерини, бивша висока представница Европске уније за спољну политику и безбедност. Питање је, међутим како указује Џозеф, у чију корист би био постигнут такав споразум? Тачија, Вучића и Сједињених Држава – или са друге стране, Албанаца и Срба, грађана који живе на Косову и Србији.
Иначе, Ричард Гренел специјални изасланик Беле куће за дијалог Србије и Косова и активни корисник друштвених мрежа, неколико пута је на Твитеру негирао наводе да пожурује Београд и Приштину у постизању свеобухватног споразума, али и потврђивао да подржава решење, које усагласе учесници преговора. Што је и став који се могао чути од званичника Стејт департмента – па и самог Метјуа Палмера специјалног представника САД-а за Западни Балкан.
Едвард Џозеф је, међутим, поклоник тезе да Ричард Гренел жестоко подстиче Србију и Косово да дођу до споразума.
“Као и да се у потпуности укину царине – како би се та препрека склонила са пута. Али, мислим да не треба да се фокусирамо на царине. Прави циљ Гренела, Вучића и Тачија је постизање споразума. И верујем да се ради о истом или сличном споразуму који су договорили за мандата Федерике Могерини, бивше високе представнице Европске уније за спољну политику и безбедност.
Глас Америке: Не мислите да је идеја о подели стављена на страну? Мислите да је поново у фокусу, имајући у виду да је једно време деловало да је заборављена?
Џозеф: О томе не постоје никакве званичне или потврђене информације. Међутим, питање је зашто би било другачије? Зашто би се променила основа за споразум две стране, када је деловало да су Вучић и Тачи, Сједињене Државе и званичници Европске уније, што је било пре именовања амбасадора Гренела, подржавали поделу? Ту идеју прихватила су обојица званичника.
Глас Америке: Шта мислите да би било објављено после састанка Тачија и Вучића, у присуству америчких званичника, да је косовски премијер Курти пре тога обелоданио да су косовске власти безусловно укинуле царине?
Џозеф: Хипотетички, вероватно би уз много помпе фокус био на тој информацији. Оно што би, међутим, у читавој ствари могао бити проблем су константне тврдње председника Вучића да је потребно да обе стране добију нешто. То је оно што је Вучић истицао као основу споразума. И то је изузетно интересантно – јер такав став у себи садржи реципроцитет. Јер значи управо то. А, са друге стране, управо то – реципроцитет тражи премијер Курти како би царине биле укинуте. Иронија је у томе што се Вучић залаже за реципроцитет у свеубухватном споразуму, а Курти се залаже за реципроцитет како би се наставио дијалог. Двојица званичника наравно не мисле на исту ствар. У свему овоме – занимљиво питање у политичком смислу је где ће то одвести премијера Куртија. Јер су Вучић, Тачи, Стејт департмент и Брисел на линији на којој је била Могерини. А то је подела Косова. Док је Курти на линији са регионалним лидерима – попут оних у Северној Македонији, Црној Гори или Босни које брину територијалне поделе. Када говорим о Босни и Херцеговини – ту не мислим на Милорада Додика.
Глас Америке: Мислите ли да је сусрет у Белој кући требало да резултира објавом о наставку дијалога Београда и Приштине – да су царине биле безусловно укинуте?
Џозеф: Нема никакве сумње у то. Упркос томе што делује да је превише пажње посвећено царинама и дијалогу. А то није то оно што привлачи Ричарда Гренела. Упознат је са тиме да је високи званичник Трампове администрације Залмај Халилзад остварио напредак у Авганистану. То је нешто што додатно утиче на Гренела да се постигне некакав споразум. Међутим, какав споразум о Косову штити интересе Србије на Косову? Оно најзначајније подручје које је неодвојиви део српске баштине. Шта би тачно могло значити када Александар Вучић каже да би требало добити нешто…. Лепосавић, Зубин Поток и још општина на северу Косова – када, с друге стране, жртвује, наглашавам, жртвује југ Косова. Питање је служи ли интересима Србије? Или је то у личном или политичком интересу Александра Вучића, или можда Хашима Тачија? Нисам сигуран да је то у ширем интересу српског народа.
Глас Америке: Имајући у виду могућност нове политичке кризе на Косову, постоји ли сигурност да би се одржао било какав постигнути споразум?
Џозеф: Помало је иронично што људи то виде као тежак проблем који Србија и Косово треба да реше… Да ли је то баш тако? Узмимо пример Северне Македоније и Грчке. Грци и Македонци су поносни колико и Срби и Албанци, а њихови односи су подједнако тешки. И то је тема пуна набоја, како у Северној Македонији, тако и у Грчкој. Ипак, двојица премијера – истинских лидера, имали су храброст и визију да искрено сарађују, превазиђу проблеме из прошлости и садашњости, и склопе споразум који је одржив. А за то постоје и докази. Мицотакисова (Костас Мицотакис, грчки премијер, који је 2019. наследио Алексиса Ципраса, прим. нов) влада га се није одрекла, док га с друге стране, није одбацио ни ВМРО упркос значајном политичком утицају Русије и Мађарске. Као и корупцији којој је подложан. Међутим, нису се усудили да раскину споразум. Дакле, јасно је да је могуће, али је кључно питање – лидерство. Имају ли Србија и Косово лидере попут Скопља и Атине који знају шта је национални интерес? Или посматрају искључиво уски лични и политички интерес…
Глас Америке: Може ли спор Србије и Косова икада бити разрешен?
Џозеф: Да, очигледно се може решити. Кључ решења је да учесници у преговорима прихвате искључење идеје о подели. Многи Срби често указују на неправде и истичу догађаје из Хрватске. Подсећајући да су сви Срби отишли из Хрватске. Да ли желимо слично решење за Србе на Косову? Како су Срби напустили Хрватску? Да ли се то догодило зато што су били поражени? Познавао сам Милана Мартића (бивши председник непризнате Републике Српске Крајине и ратни командант српских снага у Хрватској; издржава тридесет петогодишњу казну затвора због злочина над Хрватима и несрбима, прим. нов). Као припадник снага УНПРОФОР-а сам био распоређен у Книну. Знао сам цело тадашње српско руководство. Заветовали су се да ће се борити до краја и да никада неће живети у Хрватској. Међутим, било је врло мало борби у војно-полицијској акцији хрватских снага “Олуја”. Њихово повлачење у конвојима било је унапред организовано. Је ли то била последица договора Милошевића и Туђмана? Да ли ће бити сличног договора између Вучића и Тачија који би прећутно отворио пут Србима на југу, баш као можда и Србима у Хрватској, да напусте то подручје док је север остављен у положају, рецимо, као источна Словенија у Хрватској и Митровицом која би имала некакав специјални статус. Да ли је тако нешто у интересу регионалне стабилности? Да ли ће то бити основа за будући мир између албанског народа са Косова, Срба који живе на Косову, и Срба који живе у Србији? Или би то била основа за вечите тензије и трзавице? Унутрашњу напетост и тугу?
Глас Америке: Какве доказе имате о споразуму Туђмана и Милошевића, који сте помињали?
Џозеф: Непознато је постоје ли о томе некаква званична документа. После рата, негде 1999. године разговарао сам у Београду са некадашњим војником бивше такозване Републике Српске Крајине. Родом је био из Сплита, током рата је прешао у Бенковац, град који је до 1995. био под контролом побуњених Срба. Поменуо сам му да сам у оквиру мировних снага био распоређен у Книну и пренео му речи које сам годинама раније чуо од Милана Мартића да ће се борити до краја. Да ће се борити до последњег Србина, пре јести камење, него живети под хрватском влашћу. Питао сам га шта се догодило? Зашто се догодио масовни егзодус и шта је било са одбраном…
Рекао ми је да су били позвани на разговор неколико дана пре него што је почела акција “Олуја”. Речено им је да ће се догодити напад. И да ће се бити спроведено организовано напуштање тог подручја. Према тврдњама мог саговорника – један од официра упитао је због чега не остају да се боре? Како ми је пренето – командант му је одговорио да се неће борити, већ отићи. Је ли то била последица споразума? Ако није, како онда објаснити предају без борбе? Када се у претходним сличним случајевима пружао жесток отпор? Менталитет на Балкану је надалеко познат. Права која би требало да уживају припадници мањина често су у другом плану и крше се.
Из тог разлога Сједињене Државе и Европска унија настоје да универзално поштовање права. Зашто? Јер се државе не могу делити. Није могуће да сви људи живе на сопственој територији. И зато је једино решење у томе да људи живе заједно. Санџак (подручје у саставу Србије) насељавају Бошњаци. Треба ли они да добију своју територију? То се врло брзо може отворити као питање ако се у дело спроведе идеја о подели Косова. Зашто би у том случају Санџак остао у Србији? Очигледна је ту тема и Република Српска у Босни Херцеговини. Та, условно речено, територијална решења не функционишу. Ентитети, кантони, дају замах подели једне државе. И то је заиста питање за грађане, Албанце и Србе на Косову, као и грађане Србије. За шта бисте се пре определили? За територију или права? Јер не можете имати обоје…. Ако се определите за територију, одричете се права.
И то је питање за Александра Вучића, док Албанци, наравно Тачију треба да поставе релевантна питања. Грађани Србије, поготово сада пре избора, Вучића треба да питају – шта спремаш са Тачијем? Какав је то договор? Ради ли се ту о подели? Треба да добијемо територију? Шта жртвујемо заузврат? Чега се одричемо? Како ће бити заштићени грађани јужно од Ибра, верско и културно наслеђе на југу Косова? Дечани, Грачаница? Шта ће бити гарант наше нераскидиве везе са Косовом и југом? Жртвујеш ли то Александре Вучићу? Ако то није случај – потребно је објашњење како то не чиниш, али и на који начин косовски Срби неће, попут Срба из Хрватске, напустити ту земљу. Што је створило непресушну горчину и тврдње да је читав свет против Срба – осим Русије. Тврдећи да су их Америка и сви остали изневерили. Највећа дилема је како би се могло избећи све то?
Извор: ВОА
