Два дана пред смрт, Зоран Ђинђић је био видно нерасположен и питао ме је за принца од Монака, тек касније сам схватио на кога је мислио. Хоћу да питам једну ствар – Ако трвдите да је Ђинђић убијен истом пушком и истим калибром као и ја онда како објашњавате да је његова прострелина и његова повреда 15 пута већа од моје, пита Милан Веруовић, телохранитељ убијеног српског премијера, који је и сам тешко рањен у атентату и који и после 17 година оспорава званичну верзију убиства и тврди да је постојао трећи метак.
Веруовић нема дилему да је још један пуцач, тог 12. марта испалио хице из снајпера. Данас је прошло тачно 17 година од атентата на премијера, а многе чињенице су још под велом мистерије.
Веруовић каже да је је недавно у једном интервјуу о фото-роботу којим се данас нико не бави, детаљима само атентата на Ђинђића, као и о политичкој позадини убиства премијера Србије.
Ја човек који је испред владе Србије 12. марта пролио три литара крви… Ја сам човек који на том месту држао свој стомак у рукама заједно поред покојног премијера.
Хоћу да питам једну ствар – Ако трвдите да је Ђинђић убијен истом пушком и истим калибром као и ја онда како објашњавате да је његова прострелина и његова повреда 15 пута већа од моје?
„Како је то могуће?“, упитао је Веруовић у емисији „Без устручавања“.
Промер Ђинђићеве улазне ране је 33 пута 25 милиметара а моја улазна рана је 7 пута 8 милиметара. То је невероватна разлика.
Друго, како је могуће да је он упуцан са леве стране у десни грудни кош.
Целина убиства Зорана Ђинђића је много дубља. Нисмо ми то ни загребали. Да није било Викиликса све би остало на теорији завере. Тврдим и даље да је једним метком погођен Зоран, једним сам погођен ја а трећим метком је погођен зид зграде.
Сами трагови на лицу места и само лице места нису били обезбеђени.
Фото-робот је скица која је рађена по сведочењу Бранка Бугарског, по мени главног сведока убиства премијера Ђинђића. Он је тог дана радио у канцеларији испод канцеларији из које је пуцано на нас 12. марта.
Он је био непосредни очевидац. Он се лице у лице срео са извршиоцима. Нико од њих није био маскиран. Он је дао најпрецизнији опис. Тог фото робота су препознали и остали сведоци из Адмирала Гепрата. Човек који је наплаћивао паркинг карте је такође препознао тог са скице. Он није препознао Звездана Јовановића, као што га није препознао ни Бугарски.
Истраживањем полицијских списа дошли смо до сазнања да је тај фото робот прослеђен граничним прелазима. И сазнали смо да је човек који је 11. марта, значи дан пре убиства, радио на граничном прелазу Батровци препознао у том фото роботу мушкарца који је тог 11 марта пропустио без званичне евиденције у Србију из правца Хрватске.
По њега је дошао човек из Специјалне јединице за специјалне операције који се представио као Јовановић, мада му то није било право презиме.
Ми нисмо сазнали и о коме је реч.
ПРВА СУМЊА
Ликвидација Милета Луковића и Душана Спасојевића је нешто што ми је била прва сумња…
Једно вече у болницу је дошао Чедомир Јовановић и рекао ми сав усплахирен – Осветили смо Зорана.
У првом наврату ми је то дошло као олакшање.
А онда сам га после питао зашто су их убили уместо да их ухвате. Онда ми је Чеда рекао како су они пружали отпор и ето… И ок ја сам то тада прихватио, нисам одмах посумњао.
Али Чедомир Јовановић је долазио у посете Душану Спасојевићу. Он је обећавао, он је њега ослободио… Спасојевића и Милета Луковића је Чедомир Јовановић ослободио затвора у који су били спроведени из Француске. Никог то није интересовало.
ПОЛИТИЧКА ПОЗАДИНА УБИСТВА
Зоран је једном рекао да када си премијер немаш пријатеље. Ми нисмо били никаква хадучка чета која је доведена са улице да чува Зорана.
Онда су ме криминализовали. Зашто мене? Зато што сам ја изашао и рекао.
Одмах сам рекао ако је Коштуница проблем зашто га нисте ухапсили? Ухапсили сте његове најближе сараднике… Е оно што чуди је Коштуничино ћутање. Зашто Коштуница ћути? Он је ћутао и кад је постао председник владе. Зашто данас сви ћуте…?
– Зоран Ђинђић је нешто знао, нешто дубље и од мене. Два дана пред атентат ме је питао: „Је л‘ ти се јавља принц од Монака?“ Никада у животу покојни председник није тако питао за Чеду Јовановића. Знао је да смо ишли заједно у обданиште, да смо школски другари… Ја збуњен, не знам шта је хтео тиме да каже. Био је доста љут. Ја му одговорим: „Не знам, председниче, на кога мислите?“, а он мени: „Како не знаш, па на твог школског.“ Први пут га је он ословио онако како се Чеда и ја ословљавамо када се сретнемо у ходнику – „принц од Монака“. Одговорио сам му: „Председниче, нисам већ дуже време с њим у контакту, не знам ни где је ни шта је.“ Онда се обратио Саши, возачу: „Реци Биљани да нађе Чеду и да ми се хитно јави.“ То је био понедељак, у среду је био атентат.
Десет дана пре убиства Зорана Ђинђића 2003. у Србију су дошли британски обавештајци и упозорили су да се спрема атентат на премијера. То је речено тадашњем шефу посланичке групе ДОС Чедомиру Јовановићу и заменику министра полиције Ненаду Милићу, који су се, уместо да хитно реагују и покушају да спрече трагедију, разбежали и нису учинили ништа!
– Шта они после те информације раде… Ненад Милић не ради ништа, а Чедомир Јовановић одлази негде на скијање, не знамо где. Склања се из земље и пушта да се деси 12. март (датум атентата на Ђинђића). Они су пустили да се то догоди. Они су директни учесници у припреми и допуштању организације 12. марта и убиства Зорана Ђинђића! То је можда и кривична одговорност за њих, јер је непоступање кривица – рекао је Веруовић.
Веруовић каже да је Колин Пауел, некадашњи секретар за националну безбедност САД, дошао у Београд 2003. да изјави саучешће Ружици Ђинђић и том приликом с њом разговарао о књизи коју је убијени премијер читао у последњим данима живота:
– Ружица му је рекла да је Зоран, баш као да је слутио да ће му се нешто догодити, пред сам крај свог живота поново прелиставао и читао књигу о Кенедију. Пауел јој је на то питање, да ли да би је утешио или уплашио, рекао: „Па ето, ако је за утеху, можда и Србији политички крене као што је кренуло Америци после атентата на Кенедија.“
Извор: Курир.рс
