Да ли је то био неки панголин? Слепи миш? Или чак, можда, змија, као што се то могло чути, пре него што је демантовано? Ко ће први инкриминисати дивљу животињу као узрочника овог коронавируса, званично названог Цовид-19, у чију је замку ухваћено више стотина милиона људи смештених у карантин или одсечено иза санитарних кордона у Кини и другим земљама?
Иако је од кључног значаја да расветлимо ову мистерију, такве спекулације нас спречавају да видимо да све већа рањивост коју испољавамо пред пандемијама има дубљи узрок: убрзано уништавање станишта.
Од 1940. године, стотине патогених микроба се појавило у пределима у којима, неки до тада нису виђени. То је случај са вирусом хумане имунодефицијенције (ХИВ), еболе у Западној Африци, али и са вирусом зика на америчком континенту. Већина њих (60%) животињског је порекла. Неки потичу од домаћих животиња или животиња из узгоја, али већина (више од две трећине) потиче од дивљих животиња, пише Монд Дипломатик а преноси Недељник.
А ове последње немају никакве везе са тим. Упркос чланцима који, поткрепљени фотографијама, указују на дивље животиње као на извор разорних епидемија (1), погрешно је веровати да су те животиње нарочито заражене смртоносним патогенима спремним да нас заразе. У стварности, највећи део њихових микроба живи у њима а да им нимало не штети. Проблем је у нечем другом: снажним крчењем шума, урбанизацијом и индустријализацијом, ми смо тим микробима обезбедили начине на које могу да дођу до људског тела и да се адаптирају.
Уништавање станишта прети да доведе до изумирања многих врста (2), међу којима су и лековите биљке и животиње на којима је наша фармакологија одувек почивала. А онима које преживе преостаје само да се збију на смањеним деловима станишта која су им преостала након упада људи. Последица тога је повећана вероватноћа да ће доћи до блиских и поновљених контаката с људима, који омогућују микробима да пређу у наше тело, где, из бенигних врста постају смртоносни патогени чиниоци.
Ебола је добар пример за то. Једна студија из 2017. утврдила је да су епидемије вируса, чији је извор локализован код различитих врста слепих мишева, учесталије у подручјима западне и централне Африке која су недавно претрпела крчење шума. Када сечемо њихове шуме, ми терамо слепе мишеве да слећу на дрвеће у нашим баштама и на фармама.
Лако је замислити шта се дешава након тога: када човек загризе воћку прекривену пљувачком слепог миша, или покушавајући да улови и убије тог непожељног посетиоца, излаже се микробима који су нашли склониште у његовом телу. На тај начин многи вируси које у себи носе слепи мишеви, али који су код њих безопасни, успевају да продру у људску популацију ‒ навешћемо, на пример, еболу, али и нипу (нарочито у Малезији или Бангладешу) или марбург (посебно у Источној Африци). Та појава се назива ,,прелазак баријере врстаˮ. Ако се иоле чешће дешава, то може да омогући животињским микробима да се прилагоде на наша тела и еволуирају до тачке када постају патогени.
Исто важи и за болести које преносе комарци, пошто је установљена веза између појаве епидемија и крчења шума (3) ‒ само што се ту мање ради о губитку станишта а више о њиховој трансформацији. Са дрвећем нестаје и слој мртвог лишћа и корења. Вода и седименти се лакше изливају по том голом земљишту које је сада обасјано сунцем и стварају локве погодне за размножавање комараца који преносе маларију. Према једном истраживању спроведеном у дванаест земаља, врсте комараца који преносе људске патогене двоструко су бројније у областима у којима су искрчене шуме него у онима у којима су шуме остале недирнуте.
Опасности од индустријске пољопривреде
Уништавање станишта такође делује на промену броја различитих врста, што може повећати ризик од ширења патогена. Ево једног примера: вирус Западног Нила, који преносе птице селице. У Северној Америци, популација птица је опала за више од 25% у последњих педесет година услед губитка станишта и других уништавања (4). Али нису све врсте погођене на исти начин. Птице које се називају специјалистима (станишне), као што су детлићи и барске коке, биле су више погођене од генералиста као што су црвендаћи и гавранови. Док су прве слаби преносиоци вируса Западног Нила, друге су одлични. Отуда снажно присуство вируса међу домаћим птицама у тој регији, и све већа вероватноћа да се види комарац како уједа заражену птицу, а затим и човека (5).
О истој појави се ради и када је реч о болестима које преносе крпељи. Нагризајући мало-помало шуме североистока Америке, урбани развој растерује животиње попут опосума, које доприносе регулисању популације крпеља, и истовремено омогућава да цветају врсте које су у томе много мање успешне, као што су мишеви са белим ногама и јелени. Резултат тога је да се болести које преносе крпељи много лакше шире. Међу њима је и лајмска болест, која се први пут појавила у Сједињеним Државама 1975. Током протеклих двадесет година идентификовано је седам нових крвних патогена које преносе крпељи (6).
Ризици појаве болести не повећавају се само губитком станишта већ и начином на који су она замењена. Да би задовољио свој месождерски апетит, човек је посекао подручје величине афричког континента (7) како би хранио и гајио животиње намењене за клање. Неке од њих каналима илегалне трговине продају се на влажним пијацама (wет маркетс, пијацама на којима се продаје сирово месо животиња, прим. прев.). Тамо се животиње чији се путеви у природи вероватно никада не би укрстили налазе једне поред других смештене у кавезима, а микроби могу да на лак начин прелазе с једних на друге. Овакав развој догађаја, који је још у периоду 2002‒2003. произвео коронавирус одговоран за епидемију тешког акутног респираторног синдрома (САРС), можда стоји у основи непознатог коронавируса који нас данас напада.
Али много су бројније животиње које се развијају унутар нашег система индустријског узгоја. Стотине хиљада животиња нагураних једна на другу док чекају да их одведу на кланицу: то су идеални услови да се микроби претворе у смртоносне патогене. На пример, вируси птичјег грипа, чији су домаћин водене птице, праве пустош на фармама препуним пилића који се држе у затвореном простору, где мутирају и постају вирулентнији ‒ што представља процес који је толико предвидљив да се може репродуковати у лабораторији. Једна од њихових врста, Х5Н1, може се пренети на људе и убија више од једне половине оних који су заражени. У Северној Америци је 2014. морало бити убијено на десетине милиона перади да би се зауставило ширење једне друге врсте (8).
Брда измета који производи наша стока пружају микробима животињског порекла и друге прилике да заразе становништво. Пошто отпада има неупоредиво више него што га у облику ђубрива може апсорбовати пољопривредно земљиште, он често заврши у јамама које нису непропусне ‒ а које су права лука из снова за бактерију Есцхерицхиа цоли. Више од половине животиња затворених у товилиштима у Америци су њени преносиоци, али она ту остаје безопасна (9). Код људи, напротив насупрот томе Е. цоли изазива крваве дијареје, грозницу, и може довести до акутне инсуфицијенције бубрега. А како није неуобичајено да животињски измет одлази у нашу пијаћу воду и храну, сваке године се зарази 90.000 Американаца.
Иако се овај феномен мутације животињских микроба у патогене који делују на људе убрзава, он није нов. Његова појава датира из доба неолитске револуције, када су људи почели да уништавају дивља станишта да би проширили обрадиве површине и припитомили животиње како би их користили за ношење терета. Заузврат, животиње су нам дале неколико отровних поклона: кравама дугујемо оспице и туберкулозу, свињама велики кашаљ, а паткама грип.
Тај процес се наставио током европске колонијалне експанзије. У Конгу, железнице и градови које су изградили белгијски досељеници омогућили су лентивирусу чији је домаћин био макаки мајмун из те регије да усаврши своју адаптацију на људски организам. У Бенгалу су Британци посегли за огромним мочварним подручјима Сундарбана да би развили гајење пиринча, излажући тако становништво воденим бактеријама које се налазе у тој сланкастој води. Пандемије изазване тим колонијалним упадима и даље су актуелне. Лентивирус макаки мајмуна је постао ХИВ. Водене бактерије Сундарбана, данас познате под именом колера, изазвале су већ седам пандемија, од којих се последња појавила на Хаитију.
Срећом, ако се не понашамо само као пасивне жртве овог процеса, ми такође можемо да много учинимо како би се смањио ризик од појаве тих микроба. Дивља станишта можемо да заштитимо како би животиње задржале своје микробе уместо да их преносе нама, као што то покушава покрет Оне Хеалтх (10).
Можемо да успоставимо строг надзор над окружењем у којем постоји највећа вероватноћа да се животињски микроби трансформишу у патогене човека, покушавајући да елиминишемо оне који показују склоност ка прилагођавању нашем организму пре него што они не покрену епидемије. Управо то, већ десет година, раде истраживачи програма Предицт, који финансира Агенција Уједињених нација за међународни развој. Они су већ идентификовали више од девет стотина нових вируса повезаних са ширењем трагова које оставља човек својим деловањем на планети, међу њима су до сада непознати сојеви коронавируса који се могу поредити са САРС-ом (11).
Данас нам прети нова пандемија, и то не само због Цовида-19. У Сједињеним Државама, напори Трампове администрације да ослободи екстрактивну индустрију и све индустријске активности од свих прописа, неизбежно ће погоршати губитак станишта, и олакшати пренос микроба са животиња на људе. У исто време, америчка влада угрожава наше шансе да приметимо следећи микроб пре него што се он прошири: у октобру 2019, она је одлучила да оконча програм Предицт. Најзад, почетком фебруара 2020, објавила је да намерава да смањи за 53% своје издвајање из буџета намењено Светској здравственој организацији.
Као што је рекао епидемиолог Лари Брилијант, ,,појаве вируса су неизбежне, али не и епидемијеˮ. Међутим, од њих нећемо бити поштеђени ако наша одлучност да променимо политику не буде једнака спремности коју смо показали када смо пореметили природу и живот животиња.
Извор: Курир.рс/Недељник
