Када су пре нешто мање од два и по месеца из Кине почели да пристижу подаци о првим смртним случајевима узрокованима досад непознатим вирусом, иако није било панике каква влада сада, међу стручном јавношћу се могла осетити.
Непознати вирус вероватно је најгора ноћна мора свих епидемиолога. У јеку епидемије у Вухану подаци су у појединим данима деловали катастрофално: више од 10% људи је умирало, а иако је WHO од почетка хвалио кинеске напоре сузбијања вируса и податке које им достављају, увек је постојало зрно сумње: шта ако нису до краја истинити? Шта ако је вирус заправо опаснији него што се чини?
Показало се да Европом влада исти сој вируса, није мутирао, а смртност се, барем оквирно, подударала с подацима из Вухана. Кинеске бројке су биле прецизне, почетком фебруара научници су имали прилично добру слику против чега се боримо.
Људи у Италији су почели да умиру. И од тада нису стали. Данас се навршава тачно месец дана од прве смрти, а само јуче је умрло 627 људи. Више од десет дана након проглашења потпуног карантина, Италијани умиру у рекордним бројевима. Ствари су до сада требале да се смире, зар нису?
Разлози су, наравно, комплексни. Један део кривице лежи у тромој реакцији система и чињеници да су дозволили да епидемија букне у најосјетљивијем делу друштва – болницама и амбулантама. Штавише, земље попут Кине (изузев првог жаришта у Вухану), Сингапура и Немачке смртност су задржале на релативно ниским дистанцама. Сви они имају исти коронавирус који хара популацијом, али Италијани од њега умиру највише. Зашто?
Узмимо за пример Италију и Немачку. Земље у којима је први случај заразе забележен готово на исти датум, у Немачкој чак неколико дана раније. На графиконима можете видети како је растао број случајева у обе државе, а кад погледамо укупан број долазимо до можда и најважнијег разлога због којег је смртност у Италији 8,5%, а у Немачкој 0,18. У истом периоду Италијани су дозволили да се вирус прошири на више од двоструко више грађана него Немци. По службеној статистици, а стварно стање је још горе, у Италији је 27 хиљада оболелих више него у земљи из које је болест потекла.
Немојте мислити да одлуке о потпуној обустави друштвене и економске активности које су светске Владе донеле биле једноставне. Невероватно је тешко одвагати да ли желимо да рескирамо животе старијих суграђана, а заузврат радно активно становништво спасити од потенцијално дугогодишње рецесије или спашавати животе, а онда бринути о економији. И у једном и у другом случају људи ће умирати, сада од вируса, касније од сиромаштва и пропратних болести узрокованих стресом због немаштине, неплаћених рата кредита, изгубљених послова и некретнина.
Оно што је важно – на коју год стратегију се одлучили, а свет је готово уједињен да се прво спашавају животи, онда размишља о економији, треба је изнети до краја. Тек тада та ужасно тешка одлука има смисла, а најгоре што можемо да направимо је ово на што су се одлучили Италијани.
У потпуном карантину уништили су економију, а истовремено немају никакве бенефите од те одлуке јер грађани масовно игноришу карантин. Према подацима телекома и до 60% њих крши правила и свакодневно излазе из домова. Уз такво понашање добиће и тренутну смрт од вируса и накнадну смрт од девастиране економије, а читаво ванредно стање ће се продужити месецима дуже него што би требало.
Италијани не умиру због вируса, или углавном не умиру због вируса, и то је апсолутно најважнија лекција коју морамо запамтити гледајући ове грозоморне бројке, видеа и фотографије из Ломбардије и припремајући се за властити карантин.
Умиру због мањка дисциплине и друштвене одговорности, класичног медитеранског приступа који је у нормалним околностима бескрајно шармантан, а у овим ванредним бескрајно опасан.
