Ирена Петровић, чији је син преминуо прошле године од повреда задобијених приликом пада са литице у Ташмајданском парку 2013. године на свом твитер налогу објавила је отворено писмо Драгану Ђиласу који је у то време био градоначелник Београда. Писмо објављујемо у целости:
Господине Ђилас, Ко би нормалан писао гадости на твитеру једној мајци чијег детета висе нема? Читам и не верујем. Али видим да и ви ћутите. Шта бисте имали да ми кажете као мајци чије је дете страдало због ваше небриге и јавашлука. Сада не мозете да побегнете. Не интересују мене избори, кампање као вас, власт ни моћ, не интересује ме ниједан политичар, интересује ме правда за моје дете и борићу се док сам жива. Један невини живот се угасио вашом небригом. У готово свим гостовањима тражила сам вашу одговорност свих ових година. Доступни су на yутубе каналу, погледајте их. За моју трагедију тек када више нисте били градоначелник, било је места у медијима. Храбри новинари су се сажалили и осмелили. Шта сте предузели као градоначелник тада? Да ли је неко одговарао? Да ли сте ме погледали у очи, примили, утешили, помогли? Нисте.
Звала сам вас небројено пута, нисте ме ни разговора удостојили. Спуштали сте слушалицу. Рекли сте ми само једном безобразно: Шта ја да радим сада? Колико је деце само могло да страда због те ограде, колико је пријава до тада било, а ништа нисте предузели. Постоје сведоци. Убрзо после несреће, дошли сте у Тиршову, довели тада своје дете, на захтев нас родитеља да поразговарамо, побегли сте. Да ли је могуће да сте такав нечовек? А онда сте дали изјаву за неки портал како сте обишли Вука? Имате ли ви образ уопште? Никада, никада, не да нисте дошли, него сте нас све време заобилазили уз прегршт изговора. Нема чију одговорност до сада нисте тражили, ево ја тражим вашу одговорност. Ако ви мислите да нисте криви, ко је крив? Гледала сам ваше лажне сузе, и то због увреде. Знате ли колико сам суза ја пролила до сада, река би могла да потече. Само вас за све ове године нису ни дотакле моје сузе, нисте прстом мрднули. А мог детета нема више.
Можете ли да замислите, бол, немоћ, тугу која нас је раздирала седам година. Можете ли да замислите наду која нас је одржавала у животима? Можете ли бар да наслутите како је гледати дете у кревету како расте, од дечака са 10 година до тинејџера? Не можете, не интересује вас. А што би? Ви имате своје циљеве, свој живот, своју породицу, ко је та Ирена и шта вас брига за тудје дете! Град је тада био инвеститор, ви на челу града, имали сте надзор који је требало да контролише извођача радова на Ташмајданском парку. Осим бежања и изговора, правде ни на помолу. Добила сам одштету за душевне боли од града Београда по пресуди Вишег суда у Београду и тај новац сам поклонила другој деци. То је само један корак и на неки начин признање кривице града. Али ја се борим и борићу се за пуну правду, јер сада када Вука нема, само ми то преостаје. Пуних пет година нема кривца по мојој кривичној пријави. Докле ће трајати моје борбе? Ко то заташкава? Коме није стало до истине? Ко се боји? У свакој другој земљи, после овакве несреће, ви не бисте више никада били део јавног живота.
Ко би нормалан писао гадости на твитеру једној мајци чијег детета висе нема? Зашто? Читам и не верујем.
Али видим да и ви ћутите. Шта бисте имали да ми кажете као мајци чије је дете страдало због ваше небриге и јавашлука?! @ДраганДјилас
И упамтите, ниједна увреда, не може да ме обесхрабри да се борим за правду и истину, председниче слободе и правде, каква иронија! Новинари су моји пријатељи, будите на мојој страни. Помозите једној мајци да добије правду за Вука. Трагедија је могла да задеси било чије дете. Ни увидјај није урадјен како закон налаже, јер се неко потрудио да прикрије место трагедије тако што је ограда заварена по несрећи. Помозите ми, тражите одговоре, то дугујемо мом Вуку, мом лептиру!“, стоји на крају писма Ђиласу
Да подсетимо Вук Ерцег имао је 10 година када је у априлу 2013. године пропао кроз оштећену заштитну ограду на Ташмајдану. Бежећи од пчеле, пао је низ литицу високу око 10 метара.
Тада је задобио тешке повреде, угњечење великог и малог мозга. Поред тешких повреда његово стање се закомпликовало инфекцијом мозга и усне дупље, а после шест годинама проведених у коми дечак је 2019. преминуо .
Вукова мајка Ирена Петровић криви и тадашње градске власти против којих је поднела кривичну пријаву.
Извор:Курир.рс
