Преподобни Серафим Саровски био је један од највећих руских православних подвижника, прозорљиваца и чудотвораца, а слави се као светитељ.
Добивши од Бога благодатне дарове: прозорљивости, чудеса и исцељења, а по вољи Свевишњег, почео је да ступа у разговор са посетиоцима, а пре свега са монасима. Његове речи, пренете неком посебном љубављу и препуне неке тихе, животне власти, загревала су људска срца, чак и она окорела и хладна.
Са великом љубављу лечио је све душевне и телесне болести. Толико је био познат и вољен да је дневно долазило скоро подве хиљаде људи на лечење или савете, или само за његов благослов. Одликовао се великом смерношћу. Када га је цео свет славио, он је себе називао убоги Серафим. Питали су га: Шта је циљ нашег живота? А Серафим Саровски је одговорио: Враћање у наручје Оца Небеског.
Дана 14. јануара 1833. године старац Серафим је завршио свој живот на земљи, у својој обичној белој подраси, клечећи на коленима на свагдашњем месту својих молитвених подвига, пред иконом Божје Матере „Умилење“. Око врату му је висио мали крст са распећем, а руке су му биле прекрштене на грудима.
Српска православна црква га празнује као Преподобног Серафима Саровског, 15. јануара по грегоријанском календару. Осим што је многима помагао за живота, Серафим Саровски оставио је драгоцене речи које живе скоро два века након његове смрти. Ово су његови савети о томе како да сачувате унутрашњи мир:
– Ништа на свету није боље од мира у Христу – у њему се поништава свака борба ваздушних и земних духова: Јер не ратујемо ми против крви и тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе поднебесних.
– Знак је разумне душе да човек погружава ум у себе и има делање у срцу своме. Тада га благодат Божија осењује и човек пребива у мирном настројењу, а уз помоћ овога и у настројењу наднебеском: у мирном, то значи са добром савешћу; у наднебеском – јер ум сагледа у себи благодат Светога Духа, по речи Божијој: „У миру је место Његово.“
– Може ли човек да се не радује, видећи сунце телесним очима? А колико већа радост настаје када човек унутарњим, (духовним), очима угледа Сунце Правде, Христа. Тада се уистину радује анђелском радошћу. О томе је Апостол рекао: „Наш је живот на Небесима“.
– Када неко живи у мирном настројењу, он као да кашичицом захвата духовне дарове. Имајући мирно настројење духа, и будући осењивани благодаћу Божијом, Свети Оци су дуго живели.
– Када човек дође у стање мира, он из себе и на друге може да излива светлост просветљења разума. Он пре свега треба да понавља речи пророчице: „Нека не излазе из уста ваших речи охоле.“ И речи Господње: „Лицемеру, извади најпре брвно из ока својега и тада ћеш видети да извадиш трун из ока брата својега.“
– Овај мир је као неко бесцен-благо Господ оставио ученицима Својим уочи смрти Своје, говорећи: „Мир вам остављам, мир Свој дајем вам“. О њему такође говори и Апостол: „И мир Божији који превасходи сваки ум, нека сачува срца ваша и мисли ваше у Исусу Христу.“
– Ми, дакле, треба да све своје мисли, жеље и дела усредсређујемо на то да задобијемо мир Божији и са Црквом свагда вапимо: „Господе Боже наш! Дај нам мир!“
Извор: Stil
