Поучна прича о жени удовици и мушкарцу, пријатељу њеног покојног мужа. Она је одлучила да се не удаје после супругове смрти и једино у шта се узда јесте заштита Христова.
Двојица трговаца из Апамеје, двојица пријатеља, боравили су послом у страној земљи. Један је био веома богат, а други умереног имовног стања. Богати је имао жену изузетно лепу и целомудрену, како се касније показало.
Умре јој муж, а онај други, видећи њену честитост, пожеле да је узме за жену, али се стидео да јој то каже, да га не би одбила.
Али она је, како је била разумна, то и схватила. Рече му: Господине Симеоне, видим да имаш помисли. Реци ми шта те мучи и ја ћути дати одговор.
Овај је у почетку оклевао да каже, али јој касније признаде и замоли је да му буде жена. А она му рече: Ако учиниш оно што затражим од тебе, пристајем. Он јој одговори: Учинићу шта год ми заповедиш.
Она му онда рече: Сиђи доле у своју радионицу и остани без хране, све док те не позовем; а ја нећу, говорим ти истину, ништа да окусим све док те не позовем. Он се сложи. Није му дала ни наговештај када ће га позвати. Он је имао утисак да ће га позвати још истога дана. Прође један дан, прође други дан, прође и трећи дан, а она га не позове.
Био је трпељив или због чежње према њој, или зато што је Бог, који је знао где је требало да га позове, тако устројио и подарио му трпљење. Четвртог дана, она му посла поруку. Он само што није умро, те како од исцрпљености није могао да стоји на ногама, готово су га однели горе. А она припрема трпезу и простире постељу. Рече му: Ево трпезе, а ево и постеље. Идемо куда ти одредиш.
Он јој рече: Молим те, учини ми милост и дај ми нешто мало да поједем, јер умирем,па ми није ни до које жене, толико сам изнемогао. Онда му она рече:
“Ето, када си гладан, дража ти је храна и од мене и од било које друге жене и било какве насладе. Када ти, дакле, дођу такве помисли, користи такав лек и ослободићеш се сваке недоличне помисли. Веруј ми, после мога мужа нећу се удати ни за тебе, ни за било ког другог, него ћу се поуздати у заштиту Христову и остаћу удовица.”
Тада јој он, пун скрушености и дивљења према њеној разумности и целомудрености, рече: Будући да је Господ благоизволео да ме посети, да ме спасе твојом мудрошћу, посаветуј ме шта да чиним?
А она му, будући да није имала смелости због своје младости и лепоте и осећајући страх да се можда једном и њој то не догоди, рече: Мислим да никога, за име Божије, не волиш више од мене. А он ће: Тако је.
Тада ће она: “И ја тебе заиста, у име Божије, волим. Али, пошто је глас Господњи тај који каже: Ако неко дође мени и не мрзи оца својега, и матер, и жену, идецу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик (Лк. 14,26), зато хајде да се удаљимо једно од другог како би Господ и теби урачунао да си се зарад њега одрекао своје жене и мени да сам сео дрекла свога мужа. Ето, у нашој земљи постоји манастир затворника, у Апамеји. Ако истински жудиш да се спасеш, тамо треба да се одрекнеш света и да истински угодиш Богу.”
Он се сместа ослободи свих обавеза и отрча у онај манастир. Тамо остаде до свог упокојења. Постаде достојан, чиста ума, гледајући само на оно што је богоугодно и созерцавајући све на духовни начин.
Извор: Stil
