Загребачки Јутарњи лист објавио је текст под насловом “Опозиција нестала! Овако нешто није успело ни Милошевићу, али Вучића ипак једна ствар треба бринути” у коме се објашњава како је Александар Вучић успео да освоји 189 посланичких места у српском парламенту од укупно 250 и како је успео да потуче опозиционе партије.
Међутим Јутарњи анализира и зашто је овакав резултат превелико бреме за Србију на међународној сцени и у односу са Европском унијом.
Јутарњи на почетку текста наводи да се на изборима у Србији догодило оно што се предвиђало и очекивало да је – Александар Вучић освојио узнемирујућих 62,6 посто или 189 места у Скупштини (од укупно 250), у коју су пропуштене још две странке СПС – Ивице Дачића и СПАС бившег ватерполо аса Александра Шапића, које су према писању новинара добиле мрвице, а и онако су означене и као Вучићева продужена рука. Како наводи Јутарњи лист Дачићеви “промилошевићеви назовисоцијалисти” имаће 32 места, а Шапић 11.
Иако председник Србије, који је већ неколико пута најављивао свој одлазак са места шефа напредњака, својој је странци донео гласове сам. Коначно, и листа се звала “Александар Вучић за нашу децу” (!?), а СНС је ту само статирао, паразитирао уз логистичку помоћ у тој потпуно персонализираној и ауторитарној кампањи. Резултати су показали да у Србији више нема плурализма, чак ни декоративне опозиције, него само Вучић са својим патетичним мучеништвом и сликом себе у центру “васцеле” српске историје.
Данас је Србија нешто између Орбана, Качињског и Путина. Овакву контролу политичког живота у Србији није имао ни Слободан Милошевић на врхунцу своје ратне моћи. У Србији је завладала фантомска демократија, то чак није ни декоративна демократија путиновог типа. Србија нема више опозицију јер, зачудо, ови избори додатно су показали да је Србија потпуно запала у политичко црнило, на видику нема никакве ни центристичке, ни грађанске, ни либералне, а посебно не леве алтернативе (она је још са Милошевићем пала, а сада ју је Вучић потпуно девастирао).
Наиме, чак је та, видљива опозиција националистичка, али Вучић је ионако запосео цели тај спектар. Осим тога, бојкот је доживео потпуни фијаско јер био половичан и неорганизован и само је Вучићу ишао наруку.
Опозиција је била разједињена и уситњена, а Вучић их је додатно поделио својом веома лукавом технолошком игром – наиме, његови медији давали су предност неким опозиционим странкама, најављујући да “истраживања” показују како могу до Скупштине (попут ПСГ-а контроверзног Сергеја Трифуновића) и да су се они упецали на удицу и остали изван чак и тог мизерног прага од 3 посто док је, на пример, Чедомир Јовановић, некадашња звезда српског политичког живота из непосредног постмилошевићевског доба, добио гласовае на нивоу статистичке грешке, а нису прошли ни војвођански грађански лидери попут Ненада Чанка.
Потпуно су изгажени. Да ствар за њих буде још поразнија, Покрету обнове краљевине Србије, дакле монархистима, недостајала је тек која хиљада гласова да се прогурају у Скупштину, а добили су мање од 3 посто, што је више него пола грађанске опозиције заједно. Стога је легитимно питање што се то догодило или се догађа са српским друштвом на почетку треће декаде 21. века!?
Једино можда има смисла да је коначно и Војислав Шешељ остао ван скупштинских клупа (иако ће га бити тешко померити из многобројних програма већинских провучићевских српских ТВ станица).”, пише Јутарњи лист.
У наставку текста аутор текста Владо Вурушић у наставку додаје:
“Додуше, не треба занемарити нити чињеницу да је Београд имао најмању излазност – око 35 посто, што може у неком расплету бити некакав залог за будућност. Али, за сада ипак недовољан. Вучић је опет добио провинцију и руралне делове, а таман је изашло пола бирачког тела – сасвим довољно да се хвали легитимношћу изборног процеса. Иако има, наравно, комотну ситуацију да сам не само састави Владу него и више од тога, Скупштина би могла бити потпуно владајућа јер је Дачић већ јавио да је спреман за даљу сарадњу са Вучићем, што значи да очекује да остане на свом месту министра спољњих послова.
Према неким анализама, Вучић се неће одрећи Дачића, па ће му или наменити улогу “шаралажне” опозиције (Дачићу то не одговара) или ће га узети у Владу јер за две године Вучића чекају председнички избори, па ће му ту требати и тих десетак посто СПС-ових гласача. Стога ће сигурно бити договора и трговине. Тако ће некадашњи ватерполиста такође “националног усмерења” изигравати опозицију, ако и он на крају не ушићари позицију министра спорта. Вучић је добио више од 2 милиона гласова, од којих су му више до 1,2 милииона, како сам каже, дале жене!
Но, на крају овај резултат није нешто са чиме би и сам Вучић био задовољан. Он је превелико бреме за њега у Србији, али и на међународној сцени, посебно у односима с Европском унијом, у којој већина земаља не гледа благонаклоно на ауторитарне источноевропске, а посебне балканске вође.
Колико год се чинило да је овим резултатом Вучић достигао небеса, то је само повећало терет који носи на леђима, а који му ускоро долази на наплату – Косово, Црна Гора, избор између ЕУ, Русије, а донедавно и Кине. Рецесија.
Сви притискају, сви нешто траже, очекивања су велика, али јавност која га је изабрала није склона прихватити све његове одлуке које ће морати (ускоро) дониети. Наиме, он је сада сам очи у очи са свим одлукама и од њега се очекује да пресече, а свака одлука је таква да га може коштати, не само власти.
Европски повереник за проширење Оливер Вархељи први је честитао Вучићу, рекавши да се радује раду с новом владом у реформама усмереним на приближавање Србије ЕУ. Али, Вучић је и ту у проблему.
Успорен је преговарачки процес због свих проблема које има ЕУ, а улазак је на дугом штапу (како данас ствари стоје, тешко да ће бити ишта пре 2030. године).
Русија га притиска и око Косова и око ЕУ, па неки немачки аналитичари сматрају да су Србија и ЕУ у некој недореченој фази, попут старог брачног пара који стално размишља о разводу, али увек некако нађе неки разлог да продуже брак и пробају га одржати.
Недавна посета Путиновог првог дипломате Сергеја Лаврова Београду показао је да Вучићеве акције у Кремљу не стоје најбоље. Руси се прибојавају да би их Вучић на крају могао избећи, што је њему јако тешко с обзиром на то да је баш његово бирачко тело веома проруско, да не кажемо пропутиновско.
Наиме, Руси се боје да ће Вучић покорно послушати САД и ЕУ кад је реч о Косову и тиме убрзати учлањење у бриселски клуб, што за Русе и није толико велик проблем (према некима добијају још једног свог тројанског коња у Бриселу), али им незгодна ствара то што би Србија онда могла и у НАТО, колико год се Вучић заклиње да то неће учинити”, пише овај хрватски лист.
Јутарњи подсећа са Србија с НАТО-ом има више споразума него неке чланице Савеза и далеко више него са Русијом иако Руси држе цели енергетски сектор у својим рукама. Руска “војна ” база у Нишу никако да добије исти политичко-дипломатски статус као и НАТО у Србији ако Москва стално на томе инсистира.
Дакле, то је један део проблема, а јасно је да Руси у Србији имају још тога на шта могу играти и извући из рукава ако затреба. То зна и сам Вучић и то му ствара грчеве у стомаку јер није сигуран може ли га ЕУ спасити. Ту је сада и нови играч Си Ђинпинг, чија присутност у Србији изазива благо незадовољство и Путина и Меркел.
“Александар Вучић ових дана иде у Москву, на војну параду поводом Дана победе у Другом светском рату, где ће имати завршно бријање и избријавање пре одласка у Вашингтон на, наводно, историјски договор о Косову. Тиме се круг затворио. Дакле, Косово као највећа страва из Улице брестова за Вучића.
С једне стране, Вашингтон жели добити некакав политички успех за Трампа, а и Ричард Гренел задужен за српско-косовске везе, жели себи испословати неку бољу позицију у Белој кући, наводно чак место државног секретара.
Вучића у наредној недељи чекају велики притисци и од Путина и од Американаца, али и ЕУ, па је питање чему ће одолети и попустити. Бела кућа, наводно, жели неко конкретно решење попут узајамног признања двеју држава, и није несклона “размени територија”, пише овај хрватски лист.
Али, Брисел (читај: Берлин) томе се противи, као и садашњи већи део косовске албанске политичке елите. Против тога је и нови премијер Авдулах Хоти. На Косову с тим имају велики проблем јер најјачи политичар Аљбин Курти, коме су измакнули седло премијера, има сасвим довољно следбеника да на Косову закува кашу дође ли до таквог расплета, који је, барем како се сада чини, прилично флуидан заправо плод некаквог тајног (усменог) договора Вучића и Тачија.
С друге стране, ни његово слуђено бирачко тело, а СПЦ поготово, неће благонаклоно гледати на такав расплет. Нагађа се да ће Вучић кренути и у измене устава, што с овом већином може, и да ће извести маневар да се Косово у њему као “срце Србије” не спомиње тако директно. Али, знамо да то ипак требају аминовати САД и ЕУ, али и Русија, која од Вучића тражи “замрзавање сукоба” јер било какво решење Москву избацује из балканског гротла у коме жели партиципирати, а Србија јој је ту дошла “као кец на десетку”.
Руси ће тражити да Вучић одуговлачи, а притисак ЕУ и САД-а такође нема исто значење. Можда је САД-у “корекција граница” небитна ставка, у Бриселу на то гледају скептично, не толико због Косова колико због Републике Српске и отворених предлога Милорада Додика да ће Србија једног дана бити уједињена с РС-ом и деловима Црне Горе!
Према мишљењу неких, САД ће извести велику представу, али само питање “разграничења” ипак ће оставити Мирославу Лајчаку и Бриселу. Вучић је помео конкуренцију, остварио невероватну победу и девастирао плурални страначки живот у Србији, али видећемо како ће се извући из косовског чвора.
Извор: Јутарњи.хр,Нова.рс
