Нека питања ће заувек остати без одговора али је чињеница да су се Ђинђић и Легија састали и да су разговарали. Да ли су се нешто и договорили?
Пети октобар 2000. године. Људи из свих крајева Србије сливају се у Београд. Спремају се велики протести. У том тренутку народ још увек не зна како ће скуп изгледати. Ни они, незадовољни грађани Србије, ни они други који су те грађане извели на улице, а ни они трећи због којих се протест организује.
Нико није са сигурношћу могао да каже да је очекивао и био сигуран да ће се тог, 5. октобра десити догађаји који ће променити пут Србије. Протести су успели. Милошевић је пао. Међутим позадина приче говори о томе колика је напетост владала уочи организовања дешавања о којима су касније брујали светски медији.
Милорад Улемек Легија, командант ЈСО требало је да са својом јединицом буде у приправности тог дана, да реагује и осујети покушаје незадовољних људи да свргне власт. Милошевић се уздао у њега. Очекивао је да ће ова јединица, као и до тада, остати њему привржена и показати да је он као председник недодирљив. Очекивао је да ће да отвори ватру по народу, уколико то буде било неопходно, и да ће се тај протест завршити брже него што је почео. Оно што није очекивао јесте да ће Легија, вече пред „дан Д“, имати састанак са вођом опозиције, Зораном Ђинђићем.
Ко је кога позвао
Како је дошло до тог састанка, и даље није познато. Ђинђић, који није волео пуно да прича о том догађају али га је потврдио, рекао је да је Легија њему упутио захтев за састанак. С друге стране, Улемек тврди да је управо будући премијер тај који је захтевао да се виде и попричају.
„Ово је човек кога је послао Зоран Ђинђић да ми пренесе да хоће да се састане са мном“ цитирао је Легију својевремено Милорад Брацановић, тадашњи официр за безбедност у ЈСО, када му је 4. октобра увече представио Душана Спасојевића Шиптара.
Према тадашњим изјавама Брацановића, Легија није био сигуран да ли жели и треба да иде али на његов наговор, сео је у кола са Спасојевићем и отишао на састанак.
С друге стране, Ђинђић је говорио како је он тај који је добио Легијин позив за састанак. Такође, није био сигуран да ли треба да оде. Мислио је да му намештају убиство па се консултовао са својом супругом.
„Убиће те свакако, отишао ти или не“ наводно су биле речи његове супруге.
Зоран Ђинђић и Милорад Улемек Легија састали су се 4. октобра око 18 сати у Добрињској улици. Легија је дошао у блиндираном џипу који је припадао Зорану Ускоковићу Сколету, ликвидираном неколико месеци раније. Са њим је био Душан Спасојевић, наоружан до зуба, као и Љубиша Буха Чуме.
Током разговора, наводно, Ђинђић је тражио да ЈСО ухапси Радета Марковића, што је Легија категорички одбио, али се распитивао да ли ће НАТО имати неку улогу у протестима, као и да ли опозиција има у плану нападе на полицијске станице, касарне и слично. Добио је, како се прича, одговор да се смири, да ништа од тога није планирано већ само преузимање поштено освојене власти.
Да ли су се нешто те вечери договорили, можда се никада неће сазнати. Али оно што је могло да се примети, јесте да Легија сутрадан није нападао људе на улицама.
Величање ЈСО током протеста
Припадници ЈСО били су прекаљени ратници, и како се раније говорило, у кључним моментима 5. октобра, на њих су рачунали и опозиција и власт.
У једном тренутку, хамери који су били препознатљива возила ове јединице, појавили су се у маси. И даље није јасно ко их је извео на улицу, али је на возила ове јединице, током протеста неколико пута пуцано.
У својој књизи „5. октобар“ Раде Марковић, тадашњи начелник Ресора државне безбедности, написао је како је управо он извео ЈСО на улице и како су слушали свако његово наређење.
„Једног момента командант ЈСО ми је рекао да пуцају и на њих“ испричао је Марковић.
„Легија је одиграо кључну улогу. Под ватром је изашао из возила, попео се на хаубу, скинуо маску и људи су га препознали, ословили са Легија. Он је рекао: „Шта је бре, браћо, аман, престаните са пуцањем“, и подигао три прста. Значи нити се он предао, нити је угрозио ичији живот“ објаснио је Марковић.
Ипак, да ли због састанка са Ђинђићем или због нечега комплетно другачијег, Легија је тај дан стао на страну народа.
Њихове хамере људи су почели да ките, а саме припаднике ЈСО, које их је до пре неколико тренутака било страг да погледају, сада су грлили, љубили и величали.
Да је послушао Милошевића и остао на његовој страни, могуће је да би испред Скупштине дошло до крвопролића. А можда и не би.
Било како било, ЈСО се након смене власти вратио својим свакодневним активностима у базама „Кула“ и „Липовица“ код Београда, а о њима су почели да се причају хвалоспеви.
Мали број људи упозоравао је да ЈСО није јединица каквом је људи сматрају. Да постоје људи у њеним редовима којима су руке крваве до колена, да се многи баве криминалним радњама и да би је требало што пре расформирати.
То тврдње су се, на крају обистиниле, имајући у виду да су припадници ове јединице повезани са многим криминалним клановима и криминалним радњама.
На крају је суровост појединаца из ове јединице животом платио и сам Зоран Ђинђић, 12. марта 2003. године.
Извор: Мондо
