Релативизација одговорности за ратне злочине током 20. века, поистовећивање дшелата са жртвама, умањивање значаја недела – то су задаци политичке ревизије историје која се спроводи протеклих година. У одбрани истине од кључног значаја може да буде Институт за очување историјског сећања, који би до краја године требало да оснују Србија и Русија.
Председник Народне скупштине Србије Ивица Дачић у понедељак је започео посету Москви и том приликом се састао са председником Државне думе Русије Вјачеславом Володином, с којим је разговарао о унапређењу односа две земље.
Они су, између осталог, разговарали и о заједничком оснивању Института за очување историјског сећања до краја ове године, чији би циљ, према Дачићевим речима, био борба против релативизације историје, односно „искривљавања истине о антифашистичкој борби у Другом светском рату“.
Институт који чува истину о Србији и Русији
Политичка ревизија историје, којом се злонамерно „изврћу“ историјске чињенице, злочинци изједначавају са жртвама и значај недела умањује, протеклих година је узела маха. Борба против релативизације историје и њеног прекрајања подразумева очување истине и сећања на кључне улоге совјетских и српских војника у војевању и победи у Другом светском рату.
Историчар Милош Ковић за Спутњик истиче да само помињање очувања историјског сећања у називу Института указује на то да је оно угрожено, односно да је, пре свега, угрожено сећање на страдање руског и српског народа у 20. веку.
– Најнепосреднији задатак таквог института, по мом мишљењу, био би систематско проучавање и трагање за пуном истином у Другом светском рату и то, пре свега, о свесној намери освајача да униште руски и српски народ. Мора се размишљати о ономе што је научна стратегија и ван тих института, како Русије, тако и Србије. Тимови са довољно ауторитета у струци прво би требало да дефинишу кључне теме, попут: рата на Балкану деведесетих година, Другог светског рата, Првог светског рата… Направити тимове, дефинисати истраживања и рокове и урадити то. То не сме да остане на декларативном нивоу, како је било до сада – напомиње Ковић.
Када се истраживања заврше, додаје Ковић, потребно их је објављивати, првенствено на руском и српском, а потом и на западним језицима, пре свега на енглеском:
– Мора се ући у борбу за истину. Мора се ићи у борбу за историју, при чему, наглашавам, није ни Русима ни Србима потребна руска и српска истина. Потребна нам је истина, а по мом дубоком уверењу, истина је на нашој страни. Такав институт треба да се бави истраживањем чињеница, истине, а не идеолошко-политичком пропагандом. Њу треба да оставимо некоме другоме“.
Према Ковићевом мишљењу, сарадња са Русијом у истраживањима је од огромног значаја за Србију, јер је нашој земљи потребна глобална перспектива, коју има руска наука. Он сматра и да би Институт требало да сарађује и са истраживачима који нису нужно руског или српског порекла, јер то чине и друге озбиљне институције у свету.
Дубоки корени ревизионизма – на Западу
Ковић подвлачи да се ноторне чињенице о походима Немачке и њених сателита на Совјетски Савез и Југославију данас доводе у питање и да то чине управо земље које су те походе водиле, као и да су најгрлатије оне државе које би желеле да оправдају своје учешће у рушилачким и геноцидним походима на Русију и Србију.
– Овде је геноцид кључна реч. Онда се мора размишљати о коренима геноцида, а истраживање корена геноцида над руским и српским народом мора да нас врати дубље у прошлост. Ту би се ваљало враћати најмање до 13. века, до похода Тевтонских витезова и Швеђана на Русију, односно до Крсташких ратова угарско-хрватских краљева на Србе у Босни и на Србију, односно угрожавање Србије. Геноцид је тема која се мора истраживати у дубљој историјској перспективи да би се боље разумела и ту је потребна најближа сарадња руских и српских историчара – сматра Ковић.
Како каже, потреба је да се промени слика онога што се догодило у 20. веку, а то се чини из перспективе лажног помиритељског тона, при чему није случајно то што се управо они који су претрпели геноцид за геноцид и злочине оптужују.
– Посебна тема овде је Јасеновац, концентрациони логори за Србе. Руси су такође уништавани у концентрационим логорима у Другом светском рату, али мало тога је упоредиво с Јасеновцем. Када поредимо концентрационе логоре, морамо да разумемо да концентрациони логори за Србе, а нарочито за Русине, постоје и у Првом светском рату. Ту се показује логорашка историја не само Срба, него и Руса. И те појаве се морају посматрати у континуитету. Огроман ће посао бити пред руском и српском историографијом, јер нема више времена за губљење. Зло политички инструментализованог ревизионизма пустило је дубоке корене на Западу – истиче Ковић.
Ковић предочава да ревизија историје Другог светског рата још није попримила размере ревизије Првог светског рата, којом се умањује кривица Централних сила и њихових савезника, а који су, с појединим изузецима, били савезници и у Другом светском рату.
Припрема за нове походе
Иако политички ревизионизам има дубоке корене на Западу, Ковић тврди да у западним земљама има и озбиљних историчара, али да су они у другом плану у односу на политичке кампање:
– Полази се од тога да онај ко контролише прошлост, контролише и садашњост и будућност. Све то су најаве нових похода на Исток, који се у овом тренутку спремају. Ми смо на својој кожи осетили како то изгледа деведесетих година. Сви знамо да је Русија следећа на реду и то се, чини ми се, најбоље разуме у Русији. Ревизија историје је, по правилу, припрема за одређене политичке и стратешке кораке.
оснивању Међународног института за очување историјског сећања било је речи и почетком прошле године у Москви, на петом заседању Комисије за сарадњу између Народне скупштине Републике Србије и Државне думе Федералне скупштине Руске Федерације.
Извор: rs.sputniknews.com
