Одговарајући на питање водитељке по чему ће памтити обраћање Александра Вучића у Скупштини Србије, уредник “Нове српске политичке мисли” и бивши посланик Ђорђе Вукадиновић, гостујући у „Новом дану“ Н1, каже:
„Његово обраћање је било готово идентично, као под индигом пресликано, обраћање којем сам присуствовао из скупштинске клупе пре две године, када се он први пут, после шест, седам година, појавио да ‘поднесе извештај’.
При томе, као и сада, тај извештај, заправо, није био прави његов извештај, него извештај Канцеларије за КиМ, који је он коментарисао, помало колоквијално, причајући ствари које је сада буквално поновио.“
„Оно што мени највише смета – једно је реалност, једно је реално сагледавање ствари, у политици, у друштву, у свету, па и по питању КиМ, а друго је када ви са највишег места у држави, са најважније говорнице у држави – скупштинске говорнице, као председник државе, ширите неку врсту не само дефетизма, него и неку врсту албанске пропаганде, понављајући главне аспекте и „аргументе“ приштинске стране, који нам се годинама сервирају: Ми немамо ништа. Немамо никакве позиције на Косову. Све смо изгубили. За све су криви предходници. Па се онда ту позива на неке демографске податке, који су овакви и онакви, а често проблемтични“, рекао је Вукадиновић.
Водитељка је навела да „Вучић тврди да у Косову пољу немамо Срба“, а да они за Н1 кажу „отписани смо“, „неко пласира нешто што није истина, ми јесмо ту. 90 одсто нас који смо ту никада није напустило Косово поље“. Вукадиновић је рекао да је то само један пример и да има и многих других. „Не знам да ли блефира или га погрешно информишу, ја сада не могу да улазим у то, али се врло често дешава и понавља“, нагласио је и наставио:
„Он је већ девет година на власти. Стање на Косову, а ја имам увид, био сам тамо, и пре неки дан сам се вратио са севера КиМ и видео сам у разговору са људима тамо колико су они свесни да су се ствари на терену погоршале за ових осам, девет година, а посебно од потписивања Бриселског споразума. Та тиха окупација, та тиха предаја севера КиМ, са повременим екцесима, траје интензивно под овом влашћу.“
На питање „Да ли Ви мислите да ми погрешно гледамо Србе са Косова?“, Вукадиновић је рекао: „Да, врло погрешно гледамо, и то зато што режимски медији, а и део опозиционих, стварају погрешну слику, а наравно и резултати избора томе доприносе.
Мада можемо узети и резултате избора у остатку Србије и на основу тога такође извлачити такође разне неповољне ствари о људима. Е, тако неко узме резултате избора на КиМ, за које знамо како изгледају, и закључује како су се тамо неки скроз предали, фанатично прате и следе председника Вучића, а он их предаје и зашто бисмо се онда ми нервирали и бринули око њих кад они сами не брину око себи.
Ја лично знам људе, знам приче, неке из друге руке, неке из прве, колико је људи, заправо, пружало отпор томе. Не мање, него, рецимо, у центру Београда. А мало је теже тамо пружати отпор актуелној власти, и то удруженом дејсту и притиску Приштине и Београда. И даље постоје људи који одолевају, од неких својих акција, па макар твитера и скупова које покушавају да организују.“
На питање водитељке Наташе Миљковић како у „Данасу“ пише да „Америка неће притискати Београд и Приштину да деле Газиводе“, и да сад „постоје два закључка зашто се ћути о томе – један је да је све већ прихваћено око тог модела, док Марко Јакшић каже да ово ћутање говори да су обе стране незадовољне предлогом и да је све то решено ономад у Вашигтону“, Вукадиновић је одговорио: „Интересантно, кад је био Вашингтонски споразум, онда су се овде у Београду многи трудили да то минимализују и багателизују домет тог вашингтонског потписа – да „није то никакав споразум, па то се само тако зове, па то је само „писмо намерама“ итд. У формалном смислу то вероватно јесте тако, али кад ви у престоници Америке, у присуству председника Америке нешто потпишете, то онда обавезује, па и да је на салвети. И макар у међувремену председник био бивши.“
На питање о томе да ли је добра студија изводљивости за језеро Газиоводе, колумбијски модел, „америчко-канадаски споразум у реци Колумбија, постигнут ’61. године, на основу којег су изграђене четири бране, три у Канади и једнас у држави Монтана у Америци“, Вукадиновић каже: „Добољно је јасно већ ово што смо рекли и што знамо – да је ту реч о споразуму између две суверене и суседне државе. Дакле, већ самим тим је тај колумбијски модел проблематичан, чак и ако садржински можемо да расправљамо о томе.
Увек се враћамо на исто. Да се, са једне стране, Србија ставља пред свршен чин, а да ова актуелна власт, уз све јуначење типа – показао им је зубе, повукли се, побегли као мишеви, председник се лавовски борио итд. – заправо, после сваког одласка у Брисел и после сваког споразума који Вучић, односно ова власт, потпише, чини Србију све угроженијом, Србе на Косову су све у горем положају и опције и акције државе Србије на Косову и Метохији су све мање и неповољније. И то је оно што је реалност. Све друго је пропаганда, магла и дим. Тај пут иде у пузајуће и де факто признање независности Косова и Метохије, односно прихватање независности Косова и Метохије.“
Водитељка је питала: „Да ли је то кључно или Уједињене нације, место у Уједињеним нацијама?“, на шта је Вукадиновић констатовао: „И једно и друго“.
То је јако важно, каже Вукадиновић, и захвалан сам што и у овом студију коначно причамо и о томе, јер од ових других ефемерних ствари до тога обично не стигнемо. Дакле, многе, што директне што индиректне, присталице господина Вучића и напредњачке власти понекад кажу: „Ево, ви стално кукате и кажете готово је, предао је, издао је, а он, видите, ништа није потписао.“ То ћете видети на форумима, у наступима ове, под наводницима, „про-патриотске“, „националне“ опозиције. (Ја за себе мислим да сам патриотска и национала опозиција, али добро сад.) Они који себе тако декларишу и власт их и промовише у тој улози.
Дакле, они стално кажу: „Па, ипак се он бори и није потписао ништа. Нисмо задовољни тиме што ради, али ништа није потписао.“ Како, људи моји, ништа није потписао? Потписана су два или, да кажем, три споразума. Два пута Брисел – Бриселски 1 и Бриселски 2 (2013. и 2015.) и Вашингтонски споразум (2020). После сваког тог потписа Србија нешто изгуби. Многи су заборавили о чему се радило у том Бриселском споразуму и колико је њиме реалност промењена.
Немамо времена за експретизе, али то јесте важно и круцијално. Дакле, госдподин Вучић и они који лобирају за прихватање независности Косова кажу: „Па знате, стање на терену је такво, ми тамо немамо ништа , имамо јако мало.“ А онда прескачу чињеницу да се за ових девет година стање управо променило нагоре захваљујући деловању господина Вучића и актуелне власти. Плус потписи за које се на крају увек испостави да имају неке импликације неповољне по Србију. Дакле, једно је рад на конкретним техничким питањима ради побољшања живота људи доле, а друго је својим чињењем и нечињењем, де факто подржавати косовску независност, да би у неком тренутку рекао: „Ето, видиш, шта се може? Ми и онако тамо доле ништа немамо.“
Када је господин Вучић дошао на власт, нико из Приштине није могао да се по нахођењу шетка по северној Митровици, нити да се возика по Газиводама или парадира по Јарињу. И то је оно што сам у лице рекао господину Вучићу, ономад у парламенту, и то бих му и овај пут радо поновио и документовао.
Захваљујући његовом раду и „победама“, јуначењу и „успесима“, Албанци сада не да се шеткају по Митровици кад хоће, пију кафу, него дођу и ухапсе његовог високог службеника Марка Ђурића, па га као трофеј водају специјалци, сликају се и праве селфи са њим у Приштини.
Да не говорим колико је у свим другим аспектима напредовала независност Косова захваљујући тој Вучићевој „лавовској борби“ и „великом патриотизму“ актуелне власти, закључио је Вукадиновић.
Извор: НСПМ
