Интервенционистичка политика Запада у Авганистану је постигла мало. Успеси у Ираку И Либији су такође прилично скромни.
НАТО се повлачи из Авганистана, а односи у земљи коју напушта војска са Запада далеко су стабилних: талибани контролишу велике делове земље.
Још једном су западни политичари и стратези били принуђени да се увере да политичка култура у том региону не може да се мења као на некаквој табли. Оно што у теорији делује добро – попут прогресивног и либералног авганистанског устава донесеног 2004. – једва да има икаквог ефекта на терену.
Велика очекивања
Авганистан није једино место на којем западне интервенције нису успеле да постигну своје самопрокламоване циљеве.
Ирак је такође земља пропалих нада, бар када се пореди с очекивањима најављеним пре америчке инвазије.
„Стварање слободног Ирака у срцу Блиског истока биће прекретница у глобалној демократској револуцији“, говорио је у новембру 2003. тадашњи амерички председник Џорџ В. Буш. Данас се Ирак бори да остане независан од свог премоћног суседа Ирана.
Ни у Либији се наде нису испуниле након свргавања диктатора Муамера ел Гадафија – уз подршку НАТО. Тек када он буде свргнут, „може се заиста започети стварни прелаз са диктатуре на партиципативни уставни процес“, написали су у априлу 2011.
У заједничком документу председници САД Барак Обама и Француске Никола Саркози, као и британски премијер Дејвид Камерон. Оно што је уследило након пада Гадафија било је десет година рата. Тек много касније зараћене стране успеле да се договоре о уставу и да ће парламентарни избори бити одржани у децембру 2021.
Западњачке тврдње и авганистанска стварност
Који су разлози тих неуспеха или бар скромног успеха у односу на очекивања? Главни лежи у нескладу између захтева држава које интервенишу и политичке стварности на терену. У својој „Историји Авганистана“ немачки истраживач мира и сукоба Конрад Штетер скицирао је основне потешкоће с којима се суочавају западне државе. Ту спадају „непријатељски природни простор, сукоб између руралног и урбаног, екстремни партикуларизам, културна хетерогеност“.
Уз све то ,ту су различите друштвене идеје појединих друштвених класа.
„Процеси обезбеђивања људских права и увођења демократије, као и једнакост жена, не могу да иду довољно брзо ни у урбаном друштву, док велики део руралног становништва сматра да су ти принципи неисламски“, пише Штетер. Талибани зато могли да имају широку подршку, посебно у руралним подручјима јужног Авганистана.
Тако то види и исламолог Штефан Вајднер: „Преговарати сада с талибанима је равно поразу, ако сте 20 година под заштитом Бундесвера учили авганистанске жене немачким женским правима и владавини закона.“ Свеукупно, према Вајднеровом мишљењу, западне државе поставиле су превисоке и превише утопистичке циљеве, и то не само у Авганистану, већ и у Либији и Ираку.
Велика улагања
Да би постигле своје циљеве, западне државе и међународне институције уложиле су огромне своте новца.
Оне то раде и даље, упркос повлачењу трупа: на виртуелној донаторској конференцији за Авганистан у новембру прошле године прикупљена је око 10,1 милијарда евра. Новац би требао да стиже и током наредне четири године.
Међутим, трошкови ангажовања у ратним и кризним подручјима довели су до оптичке варке, каже стручњак за Блиски исток Данијел Герлах, коуредник часописа „Зенит – магазин за Оријент“. Од тих средстава, често само мали део помоћи допре до становништва, зато што су тамо особље, канцеларије и обезбеђивање свега – веома скупи, каже Герлах за DW.
„Ако западни службеници или чак високоранигране дипломате крену да обиђу места на којима се спроводи неки пројекат, потребни су оклопни конвоји и наоружани чувари.“ Таква посет кошта по неколико хиљада евра дневно.
Господари ноћи
Поред тога и војници у кризним подручјима као што је Авганистан, свој задатак су могли да обављају само ограничено, наставља Герлах.
„То се посебно односи на ноћ – тада су војници били у својим камповима, а талибани у селима.“
Талибани би током ноћи становницима објаснили шта очекују од њих, а ако они не би испунили та очекивања, талибани би долазили поново, и то уз неко веће средство за притисак, објашњава Герлах.
„Иста ситуација је била у Ираку пре неколико година. Тамо су снаге безбедности владале дању, а ‘Исламска држава’ (ИС) ноћу – с сличним последицама“.
Имплозија у Либији
Па чак и уз те веома високе финансијске издатке, тешко је управљати чак и неким основним пролемима. У својој књизи о либијском грађанском рату, политиколог Волфрам Лахер користи израз „имплозија државе“ и описује потешкоће у проналажењу партнера за разговор. У готово свим градовима постоје супарничке групе које непрестано стварају нове савезе.
Те групе су често за некога споља тешко препознатљиве. „Уместо да изоштре свој јавни профил и развију јасан идентитет, наоружане групе често се маскирају тако што стално мењају свој име“, каже Лахер.
Другим речима: НАТО је свргавао Гадафија, а да притом појма није имао како да се се структура те државе одржи без њега.
Погрешне одлуке у Ираку
И у Ираку су силе које су интервенисале, направиле темељне грешке. Након 2003. амерички цивилни управник у Ираку, Пол Бремер, донео је низ важних одлука: приватизовао је државне фирме, распустио странку свргнутог диктатора Садама Хусеина, као и ирачку војску.
А резултат је био следећи: хиљаде људи осетило је остало без егзистенције. Они који се нису зауставили на фрустрацији и одбојности према страним силама, окренули су се џихадистичким групама, пре свега Ал Каиди и такозваној Исламској држави које су ту земљу изложиле таласу насиља без преседана.
„Ирачка пустоловина била би боља да су је извели одговорни, мање идеолошки актери“, каже исламолог Вајднер.
„Било би, додаје, мање катастрофално да су суседне државе у то биле укључене, уместо што им се претило причом да су део ‘осовине зла’. На мањи отпор би се наишло да сви они који су на неки начин морали да сарађују са Садамом Хусеином нису били проглашени за противнике“, закључује Вајднер.
Извор: DW
