Недавно се у руском Комерсанту појавио извештај у коме се наводи да је Путин понудио Бајдену да САД користе руске војне базе у централној Азији. Шта се крије иза овога?
Аналитичари покушавају да протумаче извештај угледног руског пословног листа Комерсант од овог викенда који тврди, позивајући се на неименоване изворе, да је председник Путин свом америчком колеги понудио приступ руским базама у Киргистану и Таџикистану.
Зашто Путин нуди Бајдену руске војне базе у централној Азији анализирао је Ендрју Корибко, амерички политички аналитичар са седиштем у Москви. Његову анализу преносимо у целини!
Предлог је наводно дат током њиховог самита у Женеви протеклог месеца и имао је за циљ да Сједињеним Државама обезбеди антитерористичке обавештајне податке о Авганистану прикупљене из беспилотних летелица. Комерсант даље наводи да руска страна још није добила јасан одговор од САД, које настављају да истражују могућност једностраног успостављања сопствених војних постројења у региону, упркос томе што су централноазијске рпеублике (ЦАРс) и Пакистан до сада то одбијали.
Кремљ још није прокоментарисао овај медијски извештај, али с обзиром на кредибилност Комерсанта могуће је да су ови подаци тачни. У том случају се ваља запитати зашто би Русија упутила оно што је неименовани инсајдер описао као „великодушну понуду“. Једино реалистично објашњење јесте да је Русија озбиљна у вези постизања такозваног „пакта о ненападању“ са Сједињеним Државама након састанка њихових лидера протеклог месеца.
Разуме се да обе велике силе имају легитимне антитерористичке интересе у Авганистану након повлачења америчке војске услед забринутости да би ИСИС и друге међународне терористичке групе могле да искористе текући авганистански грађански рат како би успоставиле тренинг кампове, прошириле регионални утицај и планирале нападе у иностранству.
Русија је такође желела да тестира стратешке намере Сједињених Држава представљајући им „великодушну понуду“ која би, ако би била прихваћена, показала да нема скривених мотива у једностраном трагању за регионалним базама. Москва сумња да Вашингтон једноставно жели да искористи своје легитимне антитерористичке интересе у Авганистану након повлачења као изговор за задржавање војног утицаја у евроазијском хартленду, који је сада спреман да постане средиште укрштања коридора трансрегионалне повезаности.
Ти коридори представљају трилатералну железничку пругу између Пакистана, Авганистана и Узбекистана (ПАКАФУЗ) чија је изградња договорена у фебруару, и која би се на крају могла проширити чак и према северу до Русије и „персијског коридора“, између Кине и Ирана преко Таџикистана и Авганистана.
Судећи по томе да је објављено како Америка засад није пристала на ову „великодушну понуду“, свакако се чини да она и даље има неке скривене мотиве у региону. Ипак, заменик руског министра спољних послова Сергеј Рјабков открио је прошле недеље да његова земља комуницира са Сједињеним Државама око могућих последица њиховог предстојећег војног повлачења.
То сугерише да Сједињене Државе и даље намеравају да прагматично сарађују са Русијом кад год поверују да се њихови интереси поклапају, и поред тога што још увек не одустају од потраге за земљом која би била вољна да им допусти да заснују регионалну војну базу. С обзиром на вероватноћу да поменута потрага пропадне, не може се занемарити могућност да ће Вашингтон на крају прихватити „великодушну понуду“ Москве, што би заузврат могло да постави основу за постепено поправљање међусобних односа.
Идеалан сценарио који Русија прижељкује јесте да се Москва и Вашингтон упусте у озбиљне „међусобне геополитичке компромисе“ свуда широм Евроазије – од Украјине до Сирије, Ирана, Авганистана и Северне Кореје. Кремљ разуме да Пентагон жели да преусмери велику већину своје пажње и снага према „обуздавању“ Кине, због чега би утицајна фракција америчке перманентне војне, обавештајне и дипломатске бирократије („дубока држава“) могла бити вољна да начини „политички непријатне“ компромисе са Русијом.
Оно што је сарадник РТ-а у недавном уводнику исправно описао као „Руски заокрет у сиријском Идлибу“ може се сматрати гестом добре воље ка том циљу на руској страни у светлу најновијег извештаја Комерсанта.
Ако Сједињене Државе пристану на „великодушну понуду“ Русије, Москва је уверена да Вашингтон у том случају неће имати толики утицај у централној Азији као што би имао у случају успеха у једностраном успостављању сопствених војних база у некој од земаља региона.
То би заузврат повећало одрживост укрштања коридора трансрегионалне повезаности (малопре описаних), чиме би се ојачала мултиполарност у евроазијском хартленду. Геополитичка конкуренција у којој се игра на све или ништа између САД са једне, и Русије и Кине са друге стране могла би се тада претворити у узајамно корисну геоекономску конкуренцију, будући да Америка разматра ослањање на ПАКАФУЗ како би проширила свој економски утицај у региону, што је сугерисано прошлонедељним стварањем оквира квадрилатералног повезивања између САД, Пакистана, Авганистана и Узбекистана.
Под условом да је извештај Комерсанта тачан (што, наравно, остаје да се провери), онда би „великодушна понуда“ Русије Сједињеним Државама да заједнички користе њене централноазијске базе за прибављање антитерористичких обавештајних података о Авганистану посредством беспилотних летелица био велики помак у смеру постизања жељеног „пакта о ненападању“. Лопта би се тада нашла на страни САД, за које би било паметно да прихвате руску понуду јер је мало вероватно да ће успети у намери да успоставе сопствене војне базе у региону.
Уколико САД заиста прихвате понуду, онда би блиска војна сарадња између ових великих сила могла довести до свеобухватнијих „међусобних геополитичких компромиса“ дуж целе Евроазије – од Украјине, преко Сирије и Ирана, до Северне Кореје. Такође би могла да помогне у преласку међусобних односа у евроазијском хартленду из фазе геополитичког надметања на све или ништа у фазу обострано корисне геокономске конкуренције.
Извор: Стандард.рс
