Како примећује Зоран Метер, за Украјину тек долазе црни дани. Кијеву и Западу би зато било најбоље да што пре седне за преговарачки сто са Русијом, под условом да је Москва за тако нешто спремна
Сукоб између Русије и САД у Украјини је последица америчке вишедеценијске спољнополитичке стратегије сламања руске независности и смештања Русије у оквире које је за њу направио Вашингтон, пише геополитичар Зоран Метер за хрватски сајт „Геополитика њуз“.
Запад је овај правац деловања према Русији заузео убрзо након распада СССР-а, још у време администрације преседника Била Клинтона.
Нема сумње да ће овај сукоб трајати још дуго, чак и у случају да на америчким изборима у новембру победи Доналд Трамп. Са победом Трампа рат у Украјини ће се, по свој прилици, завршити, али ће након тога уследити дуго раздобље новог хладног рата, за који ће цех плаћати Европа.
Другим речима, са доласком Трампа, ништа битно се неће променити. За повратак у некакву нормалу биће потребне дубоке промене унутар америчког центра доношења кључних одлука, али за то су потребне године.
Русија је са своје стране недавно изјавила да је одмах спремна да започне ту сарадњу, али искључиво на равноправним основама. С обзиром на то да тако нешто за САД и ЕУ за сада није прихватљиво и да неће бити још дуго, јасно је да, након стабилизације украјинске кризе, до које ће, пре или касније, ипак доћи, следи „Хладни рат 2.0.“
Путинова изборна победа је неупитна. Русија је донела одлуку да покаже неопходно национално јединство и да се окупи око свог вођства. То је читава истина о руским изборима.
Управо ту је настао проблем за Запад. Да ли треба признати ове изборе или не, проглашавајући их фарсом?
Први су пред рудо истрчали Немци, саопштавајући да Немачка неће признати легитимитет руских избора. Међутим, прагматични Американци су били знатно опрезнији, па су тако, истина врло оштро, критиковали Путинову изборну победу, али нису изјавили да неће признати изборе. Бајденов саветник за националну безбедност Џејк Саливен је изјавио да је Путинова победа реалност.
Вашингтон добро зна да ће, када једном дође до разговора о решењу украјинског конфликта, на челу Русије и даље бити Путин.
Несналажење Запада у украјинском конфликту
Најбољи пример несналажења Запада у украјинском конфликту изнела је италијанска „Република“, у тексту од 19. марта, у коме се извештава да је амерички Стејт департмент блокирао предлог заједничке изјаве Г7 „о руским изборима као фарси“ и да је таква формулација за Вашингтон неприхватљива.
Запад ће морати да рачуна на Путина пре свега због украјинског конфликта, али опције за Кијев постају све мрачније.
Од америчке војне помоћи Украјини неће бити ништа. Ако те помоћи и буде, она ће бити знатно мања од 60 милиради долара. Вашингтону су та средства преко потребна за обуздавање Кине.
Главни део терета украјинског рата на своја ће плећа да преузме Европска унија. О томе се у Европи нерадо говори, јер ЕУ има већ превише и економских и политичких проблема.
Тешко је поверовати и да је прошлонедељно покретање напада на погранични руски град Белгород била самостална одлука Кијева. Заправо, овде се радило о обимној копненој операцији, са око 3.000 војника, уз коришћење тенкова и оклопних возила.
Ове јединице су за свега неколико дана претрпеле велике губитке, а покушаји пробоја нису успели. Циљ Кијева је био да са растерети већ исцрпљена украјинска војска. Главни део ових снага чинили су припадници такозване Руске добровољачке гарде.
Овом треба додати и Макронове изјаве и слању француских снага у Украјину, које су одбациле све кључне земље НАТО-а. Ипак, јасно је да Макронове изјаве не долазе тек тако.
Заменик председника руске Думе Пјотр Толстој изјавио је да Русију „није брига за Макрона“. „Све (француске војнике) ћемо побити, у то можете бити сигурни“, додао је. На питање да ли се Русија боји француског нуклеарног оружја, Толстој је рекао да „Француска има само 200 нуклеарних пројектила.“
Било како било, Русија је на украјинске нападе на Белгород одговорила изузетно оштро. Након више од месец и по дана поново је извршила снажни ракетни напад на циљеве у Кијеву и Харкову.
Већ идући дан уследили су масовни напади и на украјинску енергетску инфраструктуру. Према руским изворима, инострани стручњаци и војни обавјештајци који су учествовали у нападима на регију Белгород ликвидирани су управо у Харкову.
Али, ту још није крај украјинским мукама.
Преломна и најопаснија фаза рата у Украјини
Прошле је недеље руско Министарство обране објавило и вест о почетку серијске производње навођених авио-бомби ФАБ-3000. Ради се о бомби тешкој три тоне, застрашујуће разорне моћи. Последњих месеци Руси масовно користе модифициране авио-бомбе ФАБ из совјетске ере, којима је додат навигацијски модул, због чега је знатно повећана њихова прецизност.
До сада су Руси користили њихове мање варијанте од 250, 500 и 1.500 килограма, које на фрону већ сеју страх и панику.
Још је занимљивија изјава руског министра обране Сергеја Шојгуа, који је рекао да ће Русија до краја ове године формирати две нове армије, 14 дивизија и 16 бригада. С друге стране, украјинска армија има највећи проблем са мобилизацијом, ротацијом снага и обновом кадрова.
Осим тога, Шојгу је најавио и убрзану изградњу речне флотиле. Поједини руски војни аналитичари су то одмах повезали са реком Дњепар, која Украјину физички дели на источни и западни део. Чему би иначе служио убрзани развој речне флотиле, када Русија има дугачку речну границу само на сибирској ријеци Амур са НР Кином, са којом сигурно не намерава да ратује? Очигледно, за предстојеће борбе на реци Дњепар.
Оно о чему руски државни врх отворено говори након најновијих напада на Белгород јесте и потреба стварања тампон зоне око нових руских регија на тлу Украјине.
Како пише „Геополитика њуз“, и Кијеву и Западу би било најбоље да што пре седне за преговарачки сто са Русијом. Наравно, под условом да је Москва за тако нешто спремна.
Ти преговори би требало да личе на чувену конференцију на Јалти, из фебруара 1945. На таквој конференцији Русија и Запад би могле да поделе интересне сфере. Пре или касније, то ће и догодити, јер би све остало водило у катаклизму.
У међувремену, рат у Украјини улази у своју најопаснију и преломну фазу, закључује Метер, а то је постало извесно након терористичког напада на московски „Крокус сити хол“.
Извор: Медији
