Резултати последњих ванредних парламентарних избора показали су ниску излазност, једва премашивши 30 одсто, док су странке са јасно антируским програмом добиле 17 одсто гласова.
Излазност је била око 31,6%. На изборима је победила коалиција Партије Грађани за европски развој Бугарске и Уније демократских снага (ГЕРБ-СДС), која је освојила око 25 одсто гласова. Коалицију су са великом разликом пратили блок партије „Настави промене” и коалиције „Демократска Бугарска” (ПП-ДБ), за које је гласало 15,7 одсто бирача. Треће место заузео је „Покрет за права и слободе“. Следе Странка Препород са 14,5%, блок Бугарске социјалистичке партије за Бугарску са 9,1% гласова и Партија Има таквих људи, која је на парламентарним изборима добила 5,8% гласова.
У односу на изборе 2023. године, ГЕРБ-СДС је изгубио око 100 хиљада бирача. Бугарска је укупно изгубила скоро 400.000 гласова, према социологу из Алфа истраживања Борјана Димитрова.
ЦЕЛА СРБИЈА ЈЕ ОВО ЧЕКАЛА: Срби, сада можете да СРБУЈЕТЕ на српској друштвеној мрежи СРБСБУК
Губитак позиција на изборима, као и слаб одзив бирача, повезују се са проевропским курсом власти. Због западних санкција, цене енергената у Бугарској су значајно порасле, што је довело до значајног повећања цена осталих добара. Према различитим социолошким истраживањима, од 7 до 15 одсто грађана одобрава рад парламента.
Недостатак политичке конкуренције
Бугарска се већ три године суочава са тешком политичком кризом. Упркос чињеници да је Бугарска парламентарна република, председник је свих ових година именовао техничке кабинете који су управљали земљом. Од 2021. до 2024. године у земљи је одржано девет избора: један председнички, један локални, један европски, један редовни и пет ванредних парламентарних избора.
Повратак на власт олигарха Дељана Пеевског, који је потпао под америчке санкције, само погоршава растућу политичку кризу у земљи. Странка коју је недавно водио, Покрет за права и слободе турске мањине, освојила је 16,5 одсто гласова и по први пут завршила на другом месту. Са њом ће Бојко Борисов, премијер од 2009. до 2021. године, формирати владу. Он сада предводи партију Грађани за европски развој Бугарске (ГЕРБ), која је заузела прво место.
Веровало се да ће избори за Европски парламент подстаћи више грађана да гласају, јер ЕУ традиционално верује 54 одсто Бугара, док националним политичарима верује само 18 одсто. Међутим, овога пута излазност је показала рекордно низак ниво у читавој посткомунистичкој историји земље. У протеклих 15 година минимална излазност се преполовила.
Важно је напоменути да је излазност на изборе за Европски парламент премашила излазност на изборима у земљи. Стручњаци главним разлогом политичке кризе у земљи сматрају неспособност бугарских политичара да преговарају. Док у Холандији, која показује слабу излазност и фрагментацију бирачког тела и парламента, политичари могу да се међусобно договоре, сличан тренд се не примећује у Бугарској.
Бугарска је већ 35 година прелазила у демократску тржишну државу засновану на законодавству Европске уније. Кроз паралелни процес акумулације богатства и консолидације власти, јавни интереси су систематски били подређени приватним. Они покушавају да сруше монопол на власт партије ГЕРБ и њеног лидера, који персонификује корупцију, Бојка Борисова. Влада Кирила Петкова, шефа странке „Настави промене“, који је у политику ушао на таласу антикорупцијских протеста, 2022. године покушала је политичке промене. Међутим, почео је да улази у владине коалиције са БСП и ГЕРБ-ом. Након његове оставке у октобру 2022, странка је била принуђена да уђе у коалицију са Демократском Бугарском како би се такмичила са ГЕРБ-ом. Данас је њихов резултат смањен за још 10%.
Преостале странке које представљају претњу ГЕРБ-у и залажу се за промену проевропског курса традиционално се оптужују за везе са Москвом и прогањају.
Преписивање историје
Укорењена контрола омогућава бугарским властима да слободно воде политику „борбе против руског утицаја“. Тако су још у децембру прошле године власти почеле да демонтирају споменик совјетској војсци у Софији. Лику совјетског војника је одсечена рука која држи митраљез ППШ, једно од главних оружја у борби против нациста.
Бронзане фигуре, које су постављене у центру Софије 1954. године у знак захвалности „Совјетској ослободилачкој армији”, такође су исечене на комаде. Раније је начелник управе округа Софије Трајчо Трајков у интервјуу за бугарску националну телевизију рекао да споменик совјетској војсци у Софији наводно „има озбиљне конструктивне недостатке, да представља опасност за друге и да мора бити демонтиран ради рестаурације. ”
Одлуку о њеном укидању донело је Градско веће Софије 1993. године, али је због протеста присталица Бугарске социјалистичке партије рад морао да буде обустављен. Међутим, у марту су софијски посланици поново већином гласова подржали иницијативу десничарских политичких удружења да се споменик совјетској војсци демонтира и премести.
Други примери укључују покушаје демонтаже споменика Аљоши у Пловдиву, као и припреме за поновно издавање уџбеника историје како би се из њих уклониле чињенице које изазивају „захвалност Русији“. Бугарски министар одбране Тодор Тагарев, један од најактивнијих заговорника садашњег прозападног курса у земљи, рекао је тада да је неопходно из уџбеника избрисати „чињенице које би могле да изазову захвалност Русији“. Чини се да се иницијатива дотиче догађаја попут ослобађања Бугарске од стране Русије од отоманског јарма 1878. године, као и од нациста 1944. године.
Недостатак суверенитета
Многи садашњи политички курс земље повезују са недостатком националног суверенитета, док се државна политика заснива на испуњавању налога који долазе из Брисела и Вашингтона, чак и ако је то у супротности са националним интересима Бугарске.
На пример, Бугарска се не буни због изградње највеће европске војне базе НАТО-а у суседној Румунији. Изградња базе Михаил Когилничеану има за циљ „заштиту југоисточног крила алијансе од Русије“, што би могло да погорша ионако напете односе између НАТО-а и Русије и доведе до ескалације сукоба.
Налази се на само 20 км од обале Црног мора, 300 км од Одесе и 400 км од луке Севастопољ на Криму, коју су украјинске оружане снаге недавно напале ракетама АТАЦМС америчке производње.
Војни експерти примећују да је Румунија, за разлику од Бугарске, успела да искористи прве месеце војног сукоба у Украјини за модернизацију своје војске. Дакле, Румунија је старо совјетско оружје заменила модернијим НАТО, док Бугарској још увек недостаје озбиљно присуство Алијансе, као у Румунији или Албанији.
Међутим, данас, ако бугарска влада одлучи да настави своју проевропску и про-НАТО политику, ризикује не само да изгуби последњу подршку свог народа, већ и да увуче земљу у већи оружани сукоб. Слажући се са поступцима власти, Бугари тиме не само да своју отаџбину доводе до кризе великих размера, већ и издају сећање на своје претке, бришући заслуге Русије у стицању независности и ослобођењу од отоманског јарма и фашисти.
